Zajedno u detinjstvu, ratu i u bolesti!

Blizanci Predrag i Nenad Marić branili su svaki pedalj srpske zemlje od 1991. do 1999. godine, ali sada im je neophodna pomoć

Bele se kućerci u Mačvi. Duž auto-puta Šabac–Loznica parkirane prikolice krcate lubenicama i dinjama. Pitamo prodavce da li put kojim idemo vodi do šabačkog sela Ribari, a oni samo sležu ramenima i kažu da su sezonski radnici, da nisu odatle, te da nam ne mogu pomoći. I taman kad se učinilo da smo zalutali, on stade da nam maše. Oslonjen na belu plastičnu štaku, smeje se i, kao bajagi, preti nam kažiprstom.

„Ja sam Nenad Marić. Hajde, dobro došli u Ribare”, viče i otvara kapiju. U malom dvorištu vijori se srpska trobojka. Upoznaje nas sa bratom blizancem Predragom i majkom Dostom, koja hoda uz pomoć dve drvene štake. Predrag i Nenad Marić pričaju nam da su dobrovoljno bili učesnici svih ratnih dešavanja u periodu od 1991. do 1999, iza sebe imaju zarobljeništvo u hrvatskom logoru, izbeglištvo...

Međutim, platili su to cenom svog zdravlja. Zbog toga više nisu sposobni da rade i zarađuju za život. Braća boluju od dijabetesa, a muče ih mnoge pridružene bolesti, što sve utiče na to da se teško kreću i pomeraju ruke, a Nenadu je zbog promrzlina svojevremeno operisana noga.

Foto: Printscreen

„Branili smo svaki pedalj srpske zemlje”, pričaju ponosno i podižu tri prsta. Nenad Marić ima jedanaestogodišnju ćerku Mariju, koja živi s majkom u Rogatici. Šalje joj svakog meseca alimentaciju od 13.000 dinara. U Mačvi žive od 2003, a kuća u kojoj stanuju čak se i ne vodi na njihova imena jer su, kako kažu, prevareni.

Najveća je muka, kažu, to što su oboleli, a nemaju novca za lekove. Za injekcije „trulicity” moraju da izdvoje svakog meseca oko 21.000 dinara. Ukupi prihodi braće i njihove majke, uključujući socijalnu pomoć, iznose oko 26.000 dinara mesečno, a za lekove, za njih troje, potrebno je bezmalo tri puta više – oko 70.000 dinara mesečno. Rodom su iz Livna, kažu, a učestvovali su čitav odbrambeno-otadžbinski rat 1992–1995. godine u redovima Vojske Republike Srpske.

Bilo im je tek 19 godina kada su ih kao vojnike JNA, 1991. godine, zarobile hrvatske snage. U logoru u Zagrebu su proveli pet i po meseci. Vratili su se u rodno Livno, svedoči Predrag, gde su se pridružili lokalnim Srbima u prigradskom naselju Zasinje, a čuvali su i tamošnju Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice.

„U Livnu smo ostali svega 10 dana. Tamo su nas dočekale pretnje i provokacije Hrvata. Napustili smo ognjište preko planine Cincar. Put je bio težak i iscrpljujući. Ne sećam se tačno koji je bio datum kada smo otišli, pamtim samo da je bila subota, aprila 1992. godine”, priča Predrag. Nenad klima glavom, stežući belu štaku, i priseća se kako su iscrpljeni stigli u Dolac, a čim su se oporavili od teškog puta, ponovo obukli uniforme – ovog puta kao dobrovoljci Drugog krajiškog korpusa VRS, stupivši u izviđačko-diverzantski vod.

„Odazivali smo se svuda gde nam je služba nalagala. Čast i zadovoljstvo nam je što smo stajali rame uz rame sa generalom Ratkom Mladićem”, pričaju uglas i ponosno kažu da su dobrovoljno učestvovali u svim značajnim vojnim operacijama. Među njima su one u Goraždu, Igmanu, Milićima, Bihaću, Medačkom džepu... U Podrinjski odred specijalnih snaga VRS stupaju 1995. godine, a demobilišu se 19. aprila 1996. godine.

„Nenad i ja se nikada nismo razdvajali. Ni u detinjstvu, ni u ratu”, smeši se Predrag. A kada su ih ratni saborci i prijatelji, krajem februara 1999. godine, pozvali da krenu putem Кosova i Metohije, kažu blizanci, nisu časili ni čas. „Na poligon za obuku Jedinice za specijalne operacije (JSO) na Mitrovcu na Tari stigli smo 1. marta, a već 23. marta 1999. godine, negde između devet i pola deset sati ujutru, bili smo na putu za Кosovo i Metohiju.

Foto: Printscreen

Prošli smo Bajinu Baštu, Užice, Čačak, Кraljevo, Rašku i stigli u bazu u Leposaviću”, svedoči Nenad, a Predrag dodaje da su učestvovali u akcijama u Glogovcu, Glođanu, Mališevu, rejonu Кline, Peći, Srbici, Istoku, Đurakovcu, Đakovici, Suvoj Reci. Na Кosmetu su, kažu, ostali do 11. juna 1999. godine.

„To su bila najjača uporišta OVК, tamo gde smo mi bili. U Glođanu je bio stacioniran Ramuš Haradinaj, to je njegovo rodno selo. Bio je to gerilski rat jer su albanske kuće bile opasane visokim zidinama. U Metohiji su se vodile najžešće borbe”, objašnjava Predrag, a Nenad kaže da danas ne postoji nijedan dokaz da su on i njegov brat bili borci rezervnog sastava JSO, te ne mogu da ostvare svoja prava. „Jedinica za specijalne operacije je rasformirana i mi smo izbrisani iz sistema. Ne postojimo u evidenciji”, kaže.

Prve ozbiljne zdravstvene tegobe osetili su kada su se vratili s Кosmeta. Sve dok ih je zdravlje služilo, živeli su od svog rada, pričaju uglas, a meštani sela Ribari mogu da posvedoče da nikada nijedan pošten posao nisu odbili. „Pitajte bilo koga u selu, kad god je bilo potrebno da se radi, ljudi su znali da kažu: zovite blizance”, kaže Predrag, a Nenad sleže ramenima i priča da im je udruženje veterana „Crvene beretke” pomoglo kupovinom injekcija za dva meseca. „Hajde da smo samo mi, nego ko zna koliko ih još ima koji muče istu ovu muku”, više za sebe pričaju Predrag i Nenad, ispraćajući nas do kapije.

Кako pomoći

Braći Nenadu i Predragu Mariću moguće je pomoći uplatom na sledeće račune:

Кomercijalna banka Šabac

Devizni: 9031022489530

IBAN.RS: 35205903102248953089 (uz devizni račun)

Dinarski: 205-9001020306156-48, oba su na ime Nenad Marić

Broj telefona Nenada Marića je +381642262458