JOŠ JEDNA BEOGRADSKA OPŠTINA DOBIJA GROBLJE! Završetak radova očekuje se polovinom godine

Сваки квадратни сантиметер плодне српск црнице, важне за живот њених људи и вредне много више више од злата свог света, не био смео да буде расипан, па ни за сахрањивање нама најближих и доживотно вољених. Неприкладно је постало да баш те које смо тако волели и они нас, а које смо изгубили за сва животна времена, спустимо испод наших ногу у једну раку, као да је у питању отпад, а не љубљено животно биће за које смо били и даље остали везани. Разлог зашто преминуле спуштамо у раке данас знамо. Он може техничким достигнућима данас на више начина да буде решен, од којих су многи већ познати као што је сахрањивање преминулих уграђивањем њихових тела у надземно подигнуте нивое појединих гробова. Тај се обичај употребљава код неких хришћана у каменитим областима држава где би сахрањивање преминули било или немогуће или веома напорно за извођење и зато скупо. Но, без обзира на ово, да би се скупоцено тло спасло од непотребног расипања, макатар то било и за наше преминуле. Нашем развоју би више одговарало подизање викшеспратница, можда и облакодера, опремњених за појединачно и гробничко сахрањивање преминулих, јер би тиме велике површине плодног тла могле да буду употребљене за животне потребе наследника ових преминулих. Осим тога, те које волимо, ценимо, поштујемо и за којима ћемо до краја живота туговати, неће бити више понизно испод наших ногу, већ ћемо подигнутих глава у висине, правцу неба и звездама, с њима зборити јер верујемо да нам вољени сада тамо бораве. Моје испитивање је показало, да у једном граду немачке са скоро 2 милиона становника и 20 гробља различитих површина, само првих 7 највећих покривају простор од округло 3 000 000 (три милиона) квадратних метара. Сва гробља ове државе покривају сигурно више стотина хиљада квадратних метара, па нека Србији и њеним урбанистима ово буде пример израчунавања свих површина које гробља Србије покривају. Она нису само забетониране површине већ заиста једна врста паркова у којима влада мир. Али су и поред тога отргнути од природе исто тако као што се то чини градњом путева и зграда. Људи је све више на планети, њихова исхрана постаје све нужнијом, а земљишне залихе нису неисцрпне. Са њиховом штедњом је одавно морало да се почне али још увек није касно. Да су оне које волимо још живи, не би били срећни у сазнању да њихов садањи станбени простор иде на уштрб будућим животним потребама њиховом поколењу. Ја, још у животу, не желим да ми тело због уштеде у простору буде спаљено, уграђено као пепео у неки зид, спуштено у реку, језеро или море јер то не одговара мом православном опредлењу. Остаћу тужан и после смрти у сазнању, да ће им мој боравак одузети за живот важан простор али ћу им опростити што ће ме обичајеним поступком омаловажити спуштањем мог вечног боравка испод њихових ногу. Још ми је као малишану веома сметало што сам обавештен у школи о огромном значају и величини Вука Караџића и Доситеја Обрадовића за српски народ и његову културу, истовремено пред улазак у Саборну цркву у Београду неизбежно морао да пређем ногом преко њихових гробних места. И тако је за многе још остало до данас непромењено.