PLANINA KOJU MORATE DA POSETITE AKO STE LJUBITELJ ISTORIJE! Smatra se najstarijim nacionalnim parkom, o njoj je pisao Crnjanski, a poznata je i kao "srpska Sveta gora"

Fruška gora jedna je od turistički najrazvijenijih destinacija u Srbiji i planina koju godišnje posete više hiljada turista iz svih krajeva sveta koji je ne obilaze samo zbog njene prirodne lepote već i lokaliteta koji i te kako mogu oduševiti ljubitelje istorije.

Fruška gora, nekadašnje ostrvo Panonskog mora, pripada ostrvskim, starim gromadnim planinama. Pružajući se u pravcu zapad–istok, dužine oko 80 kilometara i širine 15 kilometara, sa najvišim vrhom od 539 metara – Crvenim čotom.

Kao najstariji nacionalni park u našoj zemlji najpoznatija je po prirodnim lepotama, ali se na njoj nalaze i lokaliteti koji i te kako mogu da oduševe ljubitelje i zaljubljenike u istoriju.   

Koliko god pitomo, pristupačno i drago Fruška gora izgledala, ona još uvek može da iznenadi! Još uvek ovde ima kutaka sklonjenih od radoznalih pogleda, skrivenih „komadića“ prošlosti i tragova starih vremena koje vredi pratiti.

Ljubitelji istorije, koji vole da uživaju u njenom otkrivanju, ne bi trebalo da propuste nekoliko lokacija na Fruškoj gori koje će ih oduševiti.

Antička banja usred Srema

Smatra se da su plodni i rodni obronci Fruške gore morali biti nastanjeni još od davnina, tek su iskopavanja novijeg datuma to nedvosmisleno i potvrdila. Na planini danas postoji više arheoloških nalazišta od koja se najstarija vezuju za starčevačku i vinčansku kulturu.  

U antičkom periodu, u vreme starih Rimljana, Fruška gora se nazivala Alma Mons ili „Plodno brdo“, a u nju se dolazilo radi lova, ali i – lečenja i uživanja. Na obroncima planine, u ataru sela Ljuba, prilikom proširivanja erdevičkog jezera Bruje, arheolozi su otkrili rimske zidine i ostatke bazena na čijem dnu se nalazio izvor sa termalnom vodom.

Savremena istraživanja pokazala su da je voda mineralizovana i lekovita sa temperaturom na dnu bazena od čak 60 stepeni.

Na lokalitetu nije pronađeno ništa što bi moglo da uputi na tačno vreme nastanka mesta koje lokalci zovu „Banja“, ali arheolozi smatraju da je to svakako bilo negde između 2. i 4. veka naše ere. Osim ostataka bazena/kupatila, pronađene su i odvodne cevi, kao i potpuno očuvana drvena konstrukcija za roštilj, pa se veruje da je ovo mesto služilo rimskim legionarima za lečenje, ali i odmor i uživanje u prirodi. 

Spust u utrobu zemlje

Ako iz pravca Beočina, posle manastira Rakovac, skrenete na prvi poljski put levo i posle stotinak metara desno, put sa dosta uspona, dovešće vas pravo pred Beli Majdan, jednu od tri fruškogorske pećine i jedinu koja je otvorena za javnost.

Poznata i kao Rakovačka pećina i Galerija Rakovac, u pitanju je zapravo stari kamenolom iz kog je kamen - kaolinski granit , vađen sve do 1937. 

Reč je i o mestu izuzetno interesantne istorije! O lokalitetu nema mnogo pisanih tragove, ali se veruje da je nastao između 12. i 17. veka i da je kamen ovde iskopavan korišćen za potrebe obližnjeg manastira Rakovac. Ali i ne samo tu! Beogradska kapija na Petrovaradinskoj tvrđavi izgrađena je od njega, a neki podaci ukazuju da je ovu vrstu stene moguće pronaći čak i na zidinama Kalemegdana. 

Foto: printskrin/youtube.com

Zbog jedinstvenog načina kopanja i izvlačenja kamena u formi blokova u pećini su formirani visoki svodovi koji podsećaju na galeriju. Dimenzije celog kompleksa su impozantne! Pećina se nalazi na kosom terenu sa ulazom širokim nekoliko desetina metara. Isto toliko prostire se i u dubinu. Tavanica je visoka i do četiri metara.

Svod drže veliki kameni „stubovi“, ostavljeni prilikom kopanja, a na mnogim mestima su vidljivi i tragovi blokova koji su odatle vađeni što čitavom mestu, osim mističnosti, daje i posebnu dozu autentičnosti. 

Ništa slično ne postoji na celoj Fruškoj gori.

Kula na granici istorije i legendi

Legenda kaže da je kulu na uzvišenju kraj Vrdnika sagradio neki vojvoda Marko sa sinom Radovanom i ćerkom Ikonijom. Sa druge strane, istorija beleži da je ona bila deo nekadašnjeg utvrđenog Vrdničkog grada koji se prvi put pominje 1315. godine. 

Lokalitet je svakako stariji od ovog datuma. Prilikom istraživanja ovde su otkriveni predmeti iz doba rimske tetrarhije i cara Proba, pa istoričari veruju da prvobitno utvrđenje potiče iz 3. veka i da je zbog svog povoljnog položaja služilo kao osmatračnica – predstraža Sirmijumu tj. Sremskoj Mitrovici. 

Foto: printskrin/youtube.com

Utvrđenje je kroz istoriju nekoliko puta uništavano. Poslednji put, dolaskom Turaka u Srem, početkom 16. veka.

Kula koja danas postoji ostatak je srednjovekovnog grada koji je ovde podignut najverovatnije tokom 13. veka. Od njega je ostalo nešto malo bedema, ruševina jedne kule i tzv. „branič kula“, kako se u arhitekturi srednjovekovnih utvrđenja označava najjača kula i mesto poslednje odbrane u slučaju osvajanja.

Iskopavanja i detaljna istraživanja Vrdničke kule još uvek se čekaju, ali je baš zbog toga reč o izuzetno autentičnom lokalitetu i pravoj poslastici za ljubitelje istorije. 

Izvor o kome je pisao i Miloš Crnjanski 

Jazak je malo selo velike istorije! Pripada opštini Irig i smešteno je u idilični ambijent prepun zelenila i mira. Prvi put se pominje 1702. godine što ga svrstava među „mlađa“ sela u Sremu, ali istoričari kažu da je naselje sigurno starije. Sredinom 18. veka Jazak je pripadao iriškom vlastelinstvu grofa Odeskalkog. 

Danas, Jazak nosi jednu laskavu titulu. Na manifestaciji „Susreti sela Srbije“ proglašen je najlepšim selom u zemlji u kategoriji naselja do hiljadu stanovnika. U Jasku vole da kažu da to znači da žive u najlepšem malom selu u Srbiji. Malo li je?!

Selo je svakako najpoznatije po manastiru po kome je i dobilo ime. Stari Jazak najverovatnije je poticao iz 15. veka i od njega danas postoje samo ostaci. Novi Jazak podignut je tokom 18. veka. Kroz istoriju je mnogo puta uništavan, ali se uvek iznova i iznova podizao, pa se i danas u njemu čuvaju mošti Svetog cara Uroša. 

Foto: printskrin/youtube.com

Osim po manastiru, Jazak je od davnina poznat i po vodi. Ovde se nalazi prirodno izvorište pitke vode odličnog kvaliteta čiju lekovitost i blagotvorno dejstvo pominje i Miloš Crnjanski u „Seobama“. 

Zahvaljujući svom jedinstvenom okruženju i zaštićenom ekosistemu, ovde danas nastaje i Jazak voda – prirodno dobra izvorska voda. Već više od 18 godina ona se puni u istoimenom pogonu nadomak izvora i u blizini manastira. Zahvaljujući tome, Jazak voda postala je deo nasleđa i tradicije Fruške gore, a od nedavno ponosno nosi i žig “Čuvarkuća” - jedinstveno priznanje Srbije proizvođačima za kvalitet proizvoda domaćeg porekla.

„Srpska Sveta gora“

Fruška gora od davnina je poznata i kao „srpska Sveta gora“. Tokom 16. i 17. veka na ovom prostoru je zabeleženo čak 35 manastira dok je manjih svetilišta bilo toliko da ih nije bilo ni moguće izbrojati. 

Loši dani i teška vremena mnoge od njih su izbrisali, ali je do današnjih dana sačuvano 17 pravoslavnih manastira, dok su dva novijeg datuma.

Foto: printskrin/youtube.com

Najstariji manastir na Fruškoj gori verovatno je Privina Glava, nedaleko od Šida. Legenda kaže da ga je u 12. veku podigao vlastelin Priva, a kasnije, krajem 15. veka, obnovio despot Jovan Branković. Jedan od najmlađih, manastira Svete Petke u Berkasovu, proglašen je manastirom 8. avgusta 2008. godine, na dan crkvene slave.

U fruškogorskim manastirima čuvale su se (ili se i danas čuvaju) mošti nekih od najznačajnijih srpskih svetitelja – kneza Lazara, cara Uroša, kao i članova Svete porodice Branković.

Fruška gora je prava prirodna lepotica, ali i istinski neotkriveni biser srpske istorije i krije još mnoge interesantne lokacije i neverovatne priče. Ovo je bio samo deo. Ako želite da ih otkrijete obavezno posetite ovu planinu.