GINULI SU ZA OTADŽBINU, OVO NISU ZASLUŽILI?! Ratni veteran Bojan penzionisan sa 24 godine, život PROVODI U BOLOVIMA I SIROMAŠTVU

Ginuli smo za otadžbinu, ovo nismo zaslužili! - kaže ratni vojni invalid Bojan Bojanić (49) iz sremskog sela Beška, koji je kao pripadnik elitne 63. padobranske brigade penzionisan sa 24 godine zbog teških povreda noge.

Njegova tragična životna priča počinje ratnim dešavanjima u Sarajevu 1992.godine, kada je sa
samo 18 godina, kao svršeni gimnazijalac, doživeo pravo vatreno krštenje!

- Bio sam odličan učenik gimnazije, mogao sam studirati, ali me je poriv da pomognem svom
narodu odveo te 1992.godine u sasvim drugom pravcu. Moj prvi ratni zadatak bilo je
izvlačenje preko 600 pitomaca Srednje vojne škole iz Kasarne ‘’Maršal Tito’’ u centru Sarajeva.

Sve su to bila deca, nešto mlađi od mene tada, učenici prvog i drugog razreda srednje škole, u

okruženju muslimanskih snaga. Akcija je trajala tri dana, sad kad se setim i pričam zvuči filmski zanimljivo, ali je bilo izuzetno opasno i za mene vatreno krštenje, priča za Informer Bojanić, ispred svoje kuće u Beškoj, gde sada živi.

Najteže ratne operacije u kojima je učestvovao sa najpotresnijim scenama stradanja srpskih civila, bile su, seća se, u Kravici, gde su snage zloglasnog Nasera Orića potpomognute mudžahedinima, vršile stravične zločine i masakre.

- Tamo je bila klanica! Nikad zaboraviti neću te scene, te užase, glave nedužnih civila, staraca, žena, dece poređane na tarabama srpskih sela! Noću me progone te jezive slike, mira nemam!

Te 1993.godine meštani su nas tajno, noću čamcima prebacivali preko Drine, kod Bajine Bašte u
Republiku Srpsku, u akcije čišćenja, u kojima je poginulo dosta naših boraca. Tamo nam je
svima na pameti bilo samo da nas žive ne uhvate, jer su Orićevi bili poznati po mučenju. Ali,
izvukao sam iz te klanice živu glavu, potisnuli smo ih sve do Srebrenice, ostalo je poznato!

Preživeo ratne strahote, povredio se u miru

Igrom sudbine Bojanić je preživeo rat, ali, život se sa njim kasnije surovo poigrao- doživeo je da bude teško povređen u mirnodopskim uslovima, prilikom skoka padobranom kod Prokuplja 1996.godine.

- Skakalo je tada nas stotinak iz 63. padobranske brigade. Na moju nesreću vetar je iznenada
promenio pravac i brzinom od 80 kilometara na sat zakucao me u kamenje! Sa stravičnim
bolovima ležao sam nepokretan u planini, u snegu preko 20 sati, dok kolege nisu stigle po
mene. Mislili su da sam poginuo u akciji. Doživeo sam trostruki prelom skočnog zgloba desne
noge sa uzdužnim lomom potkolenice. Opravak je trajao godinama, bez operacija sa
nameštanjem noge uz pomoć tegova i stravične svakodnevne bolove, koje i dan-danas trpim.

Zbog stoprocentne invalidnosti te 1998.godine odlazim u invalidsku penziju sa samo 24 godine, kaže Bojanić.

Mada je kasnije pokušavao u više navrata da se vrati u voljenu brigade posledice povreda, teška upala vena sa trombovima su mu to potpuno onemogućili.

Foto: N.B.

Komplikacije zbog depresije i alkoholizma

Porodična situacija se iskomplikovala zbog njegove depresije i alkoholizma, te ga je supruga ostavila i sa njihovo troje dece nastavila život u Nišu, a on se preselio u staru porodičnu kuću u Srem, u rodnu Bešku

- Ostavio sam alkohol, živim ovde nakon smrti roditelja, u ovoj nenamenskoj kući od čerpića, sa ponižavajućim primanjima od ukupno 23.000 dinara. Da radim ne mogu, ali imam dobru volju! Idem u nadnicu, ali zbog invalidnosti i teških bolova u nozi, mogu da izdržim samo jedan dan. Sečem drva, unosim ogrev, kosim, održavam dvorišta kome treba, sve pomalo što mogu, samo da zaradim za sebe koji dinar. Žao mi je što deci ne mogu da pmognem, ćerka se udala, od nje imam troje unučadi, dok su mi sinovi odlični stiudenti Pravnog fakulteta u Nišu, ponosno ističe.

Udruženje veteran 63. padobranske brigade i njihov predsednik, ratni komandant Vidoje Kovačević, puno su pomogli Bojaniću na obnovi trošne kuće u Beškoj.

Zamenjena je stolarija, pretresen krov, srušeni napukli zidovi, urađeni novi podovi, uvedena voda i struja.

- Hvala svima na pomoći, još samo da mi se kakav posao nađe koji bi ja sa svojom invalidnošću mogao da radim. Nekakav portirski posao u opštini Inđija ili nekoj državnoj instituciji. Da konačno i ja živim život dostojnim življenja, kaže Bojanić

Savez udruženja boraca Srbije obećao pomoć!

-Savez udruženja boraca Srbije osnovan je 2019.godine sa ciljem pomoći veteranima poslednih
ratova i pokazuje stalni rast uz okupljanje svih značajnih udruženja u zemlji. Kroz ‘’Fondaciju
srpskih boraca’’ čiji smo i osnivač pružamo svu potrebnu pomoć najugroženijim pripadnicima i
njihovim porodicama.

Što se tiče slučaja našeg veteran i saborca Bojana Bojanića, već smo preduzeli određene radnje i uspostavljanje kontakata sa nadležnim institucijama Opštine Inđija u cilju pronalaženja adekvatnog zaposlenja našeg člana, rekao je Pero Malešević, poverenik Saveza udruženja boraca Srbije za Srem.