SA KONJIMA JE LEPŠE I LAKŠE NEGO S LJUDIMA! Ovo je Saša Kostadinović i on je trener galopera!

Saša Kostadinović (48) se od detinjistva, uz oca Belju, čuvenog džokeja družio sa konjima, sa 14. godina je prvi put seo u sedlo i jahao konja na konjičkim trkama, a poslednjih trideset godina trenira galopere koji trče na hipodromima u Srbiji i regionu.

- Otac mi je branio da jašem konje jer se plašio da mi se nešto ne dogodi, a ja sam baš želeo
da postanem džokej. Bio sam dobar đak, želeo sam da upišem srednju školu u Šapcu, ali je
sve potisnula lјubav prema konjima.

Otac je popustio kada sam napunio četrnaest godina. Pamtim svoj prvi nastup 1990. godine na hipodromu u Bogatiću. Od prevelikog uzbuđenja sam pao sa konja pred start mašinom i ostao da visim na njemu. Jahao sam Gravelina i trku završio na trećem mestu, a naredne dve trke sam jahao Pani i stigao prvi - seća se Saša.

Foto: G.R.

Konji razumeju ljude, galoperi su nežni kao staklo

Još četiri godine je kao džokej mamio aplauze lјubitelјa konjičkog sporta na hipodromima,
osvajao pehare i proslavio brojne galopere i u minut i po do dva, koliko traje trka, živeo je
svoje snove.

- To je poseban osećaj. Kada sa konjem uđeš u start mašinu adrenalin proradi da ne osećaš ništa drugo, pa ni najjači bol. Kao da su se sva svetla pogasila, ti si u totalnom mraku, a sija samo staza koja te vodi do cilјa. I samo na to si fokusiran, spreman da u deliću sekunde odlučuješ jer nemaš vremena da dugo razmišlјaš. Čini mi se da je kao da sam se rodio sa tim - nastavlјa Saša.

Karijeru džokeja je okončao u osamnaestoj godini posle povrede noge na jednoj trci u Austriji. Od tada je trener punokrvnih engleskih galopera. Budi se pre nego što svane i kada sunce pomoli prve zrake on je već iz Mačvanskog Metkovića, gde živi, stigao na hipodrom. I tako svakog dana. Nema praznika, "crvenog slova", slobodnog dana.

Foto: G.R.

- Konj razume lјude i oseća kako se ophodiš prema njemu, da li si pažlјiv, iskren, koliko lјubavi mu pružaš. Kad uđem u boks najpre mu se javim, porazgovaram sa njima, kao sa nekim čovekom. Ma, uverio sam se hilјadu puta da je sa konjima jednostavnije i lakše nego sa lјudima - dodaje Saša otkrivajući da konji prepoznaju smirenost i iskrenost i lepše od lјudi uzvraćaju lјubav.

Od trenerskog posla se pristojno živi

Uz nekoliko sati svakodnevnih priprema za trke, Saša radi i sve druge poslove - čisti boksove
u kojima su smešteni konji, timari ih, redovno hrani i poji. Svakoga, kaže, poznaje "u dušu".

- Galoperi su nežni kao staklo. Nisu to radni konji da mogu svakog dana da oru. Engleski galoperi mogu bezazleno da se povrede i dok se valјaju u boksu i nakon toga završe karijeru. I konj može da bude neraspoložen, da ima loš dan. Zato u treningu ne postoje čvrste šeme i planovi rada. Kad vidim da nije pojeo svu hranu, znam da konj ima neki problem i da se ne oseća dobro. Onda tog dana ne treniramo galop, već šetamo i razgovaramo - objašnjava Saša.

Foto: G.R.

U konjičkom sportu Sašino ime je poznato i mnogi žele da njihove lepotane samo on trenira. Za njega pričaju da uspeva da preobrazi u "normalne" i uspešne i konje koji su svojeglavi, "čine čuda", izbacuju džokeja iz sedla...

Marakeša, Krunu, Nimana, Skaj Šutera, Šari, Gangstera, Nigeriju i mnoge druge galopere Saša je pripremao za osvajanje trkačkih staza, slavio kada su pobeđivali ili kroz cilј prolazili "među prva tri".

- Zadovoljan sam jer radim posao koji volim i od kojeg moja porodica pristojno može da živi. Oni mi jedino zameraju što više vremena provodim sa konjima i kod kuće maltene samo prespavam - kaže Saša koji je trenirajući konje na put izveo pet sinova, od kojih, bar za sada, ni jedan neće krenuti njegovim putem.