Borio se za Srbiju u šest ratova, a proglasili ga neprijateljem! Ovo je slavna i tužna sudbina srpskog vojvode!

Petar Bojović je bio mnogo toga - vojnik koji nije želeo da se bavi politikom, vojskovođa koji nije napuštao svoje ratnike, čovek privržen porodici, strog prema svima, a najviše prema sebi, zaboravljeni heroj... U nizu od samo četiri srpska generala koji su dobili čin vojvode, bio je poslednji kome je ova počast dodeljena, a i najmlađi.

Petar Bojović još jedna je legenda iz srpske junačke istorije. Karijeru je započeo kao konjički oficir, ali je sticajem okolnosti početkom 20. veka prošao u pešadiju.

Bio je najbolji u 12. klasi Artiljerijske škole Vojne akademije. Kada je njegova vojna karijera krenula uzlaznim putem, najveći deo vremena tokom ratova proveo je u štabu Vrhovne komande.

Bojović se tokom Prvog balkanskog rata najviše istakao tokom Kumanovske i Bitoljske bitke posle kojih je dobio čin generala. Po okončanju Prvog balkanskog rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske.

U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici.

Vreme rata i velike slave

Početak Prvog svetskog rata Petar Bojović je dočekao kao komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, ali je ubrzo ranjen na bojištu i zbog toga smenjen sa mesta komandanta.

Reaktiviran je 1915. godine kao komandant trupa Novih oblasti i tih dana, dok se srpska vojska povlačila prema Kosovu i Metohiji, upravo te jedinice su pružile veliki otpor neprijatelju pre nego što su se i same povukle.

Petar Bojović bio je u grupi čelnika ondašnje Srbije koji su smatrali da je povlačenje vojske preko Albanije jedino rešenje. U bezizlaznoj situaciji, smatrao je, bolje je povući se negde i dobiti na vremenu dok se vojska ne oporavi i reorganizuje.

Foto: wikipedia.org

 

U tim najtežim trenucima, umesto obolelog vojvode Putnika, Bojović krajem decembra 1915. godine dolazi na mesto načelnika štaba Vrhovne komande. Ovu dužnost vršio je do februara 1916. planirajući sve, od kontakata sa saveznicima, preko transporta brodovima, do izbora lokacije na Krfu i brigu o ranjenima.

I po povlačenju pred Bojovićem su bili teški zadaci. Jedan od njih bio je i komandovanje trupama na Solunskom frontu i to u saradnji sa Sveznicima. U operacijama na Kajmakčalanu, u jesen 1916. godine, Bojović je rukovodio ofanzivom srpske vojske koja je uz savezničku pomoć porazila bugarske jedinice kod Gorničeva i zauzela Kajmakčalan i Bitolj.

Po proboju Solunskog fronta za ratne uspehe njegove Prve armije, general Petar Bojović je ukazom od 13. septembra 1918. unapređen u čin vojvode kao poslednji general unapređen u ovaj čin, nakon Radomira Putnika, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića.

Sredinom septembra 1918. godine, Bojovićeva Prva armija je prva probila neprijateljske linije u bici kod Dobrog Polja, napredovajući duboko u okupiranu teritoriju dolinom Vardara prema Velesu. Tim prodorom bugarska vojska je razdvojena od nemačke i austrougarske, čime je praktično, izbačena iz rata.

Upravo armija kojom je komandovao Bojović bila je ta koja je oslobodila najveći deo Srbije, sam Beograd, pa i dalje. Banat, Srem, Bačku, Slavoniju i dobar deo Hrvatske.

Mirnodopska borba Petra Bojovića

Petar Bojović jedan je od najodlikovanijih srpskih vojskovođa u istoriji. Neka od najvećih počasti su Orden Jugoslovenske krune prvog reda, Orden Karađorđeve zvezde prvog reda i francuski Orden Legije časti. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

Pa ipak, posle Drugog svetskog rata ni čin ni odlikovanja ostarelom vojvodi nisu mnogo pomogli. Petar Bojović je okupaciju proveo u kućnom pritvoru koji je sam sebi nametnuo. Naime, nakon što je odbio da javno podrži okupacione vlasti između njega i Nemaca sklopljen je svojevrsan “dogovor” - nijedan nemački vojnik nikada neće preći prag Bojovićevog doma, dok se vojvoda bude držao toga da tokom čitavog trajanja okupacije ne napusti svoju kuću i vrt oko nje.

Foto: wikipedia.org

 

Petar Bojović tako je i dočekao oslobođenje i “nove vlasti” koje nisu imale mnogo razumevanja za ostarelog vojvodu.

Tortura i smrt

Reč je o priči koja nikada nije zvanično potvrđena. Nezvanično, ostareli, i u tom trenutku jedini živi vojvoda Srbije, Petar Bojović, postao je žrtva maltretiranja mladih komunista po oslobođenju Beograda 1944. godine. 

Ono što se zvanično zna je da je u novemru 1944. vojvoda Bojović pozvan da da iskaz i da je to saslušavanje trajalo puna tri dana. Za vojvodu koji je u tom trenutku imao punih 87 godina ovaj čin sigurno je bio neprijatan i u najmanju ruku, ponižavajući.

Nakon završetka saslušanja Bojović se vratio u svoju kuću i opet iz nje nije izlazio. Po svedočenjima bliskog porodičnog prijatelja Koste Rakića tih meseci dogodio se jedan neprijatan incident. Naime, u dom Bojovića upala su dvojica pripadnika Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije.

Nakon što su pronašli starog vojvodu, vređali su ga i ponižavali i u jednom momentu oteli su mu sablju od koje se starac nikada nije odvajao. Čitavoj sceni prisustvovao je i vojvodin sin Dobrica koji se potukao sa jednim od uljeza. Sablja, kao i vojvodin kalpak tada su zauvek nestali i danas se smatraju izgubljenim.

Vrlo brzo posle ovog nemilog događaja, 19. januara 1945. godine vojvoda Petar Bojović preminuo je u svojoj kući u Beogradu. Uzrok smrti, koji je naveden u odgovarajućoj rubrici matične knjige umrlih pri hramu Svetog Save na Vračaru, bilo je “obostrano zapaljenje pluća”. Bilo mu je 86 godina.

Petar Bojović sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu 21. januara u prisustvu pravoslavnog sveštenika, u krugu najbliže porodice i prijatelja. Po svedočenju Koste Rakića pogreb su, sa pristojne udaljenosti, sve vreme pažljivo pratila dvojica muškaraca obučena u kožne mantile tamne boje za koje su svi prisutni sa pravom pretpostavili da su bili pripadnici OZNA-e.

Nijedne novine, kao ni onovremeni Radio Beograd nisu javili za smrt proslavljenog srpskog vojvode.