Zašto se Paraćinci kunu u ove tri stvari? Za jednu je zaslužan knez Miloš!

Ako ste nekad čuli: "Kroz Bosnu ne pevaj, kroz Srbiju ne igraj, a kroz Makedoniju niti igraj niti pevaj", dodajte i "u Paraćinu ne pitajte za leskovački roštilj"! A zašto?

Verovatno će svako, ko nije čuo, da se zapita po čemu se to paraćinski roštilj razlikuje od leskovačkog i novopazarskog?

Prvo, to je kažu, majstori roštilja u ovom gradu, njegov oblik i spečifičan, pikantni ukus. Dok je ćevap tradicionalno valjkastog oblika, dužine između pet i deset centimetara, paraćinski ćevap je pljosnast i ovalan.

Zbog toga je, kada se kupuje, upakovan u duguljastu, a ne okruglu lepinju.

- Pravi se od čistog junećeg mesa uz dodatak belog luka i ljute, tucane paprike, a specifično je i to što se umota u svinjsku maramicu, pa tek onda peče. Sve to mu daje osoben i drugačiji ukus - kaže Dejan Ivanović, paraćinski kuvar. 

Baš iz kuhinje ćevabdžinice "Ukus" poslužen je gostima pre tačno 40 godina!  

 

Osim, ovog specijaliteta, Paraćinci su i majstori u pripemi delikatesa s iznutricama, pa nje čudno što su im neki nadenuli nadimak Džigerani. 

Da li je zaista ova priča istinita ili ne, to se zbilo tek posle posete kneza Miloša Obrenovića ovom kraju. Prema nekim izvorima, domaćini su ga posadili pod jednu lipu i poslužili mu specijalitete od džigerice.

Videvši da se oni goste mesom a da su njemu poslužili džigericu rekao je: "Džigerice, ti li si meso? Paraćinci, vi li ste ljudi?".

Niko pouzdano ne zna ko je izabrao da tako uvaženog gosta dočekaju "sirotinjskim jelom", ali kako kaže Ivanović, džigerica na razne načine je poslednjih godina sve popularnija. 

 

Znate l' priču o Vasi Čokrljanu?

 

Paraćinac Vasa Čokrljan je zaslužan za nastanak čuvene Vasine torte, klasika među slatkišima! 
Prema jednoj od priča, do svoje 41. godine Vasa je odbijao da se oženi, ali tada se zaljubio u 
mladu Jelenu i postao je najbolji i najnežniji muž. 

Foto: S. B.

 

Ubrzo posle venčanja, kaže priča 1908. godine par je saznao da će postati roditelji. Porođaj je bio rizičan i za majku i za dete pa je Vasa najpre odveo suprugu u Beograd, a zatim i u Beč.
Zahvaljujući dobrim lekarima i nezi, na svet je došla njihova najstarija ćerka Ružica, a majka se uspešno oporavila posle porođaja.

Po povratku u Paraćin, Vasina tašta je napravila svečani ručak i novu polasticu nazvanu po zetu - Vasina torta.
Ovaj događaj je, prenosile su generacije Paraćinaca, prepričavala njihova ćerka, kao i recept torte koja je s vremenom postala deo nacionalne kuhinje i ponos Paraćina.

Da biste napravili najbolju Vasinu tortu, lokalne domaćice savetuju da prvo napravite koru pa je ostavite da odstoji dva dana. Zatim se pravi krem koji treba da odstoji jedan dan, a kada se sve
sjedini, savetuju da ostavite tortu da "miruje" još jedan dan pre nego je poslužite gostima.