Molim Boga da me uzme - Muž mi je stradao, sina ubila granata: Potresna ispovest Ljubinke iz Bratunca

Pre tačno 33 godine na jednu zgradu u Bratuncu pala je granata i tada je poginuo trogodišnji sin Ljubinke Gajić, tačno na četrdeseti dan kada je nastradao i njen suprug. Od tog trenutka njen život više nema smisla.

U maju 1993. godine život Ljubinke Gajić iz Bratunca je stao. Taj kobni dan kada je na zgradu u kojoj je živela pala granata nikada neće zaboraviti, jer je tada svog trogodišnjeg sin Vladimira ispratila na onaj svet. 

- U toj zgradi sam živela sa majom i sinom. U stanu smo bili moja majka, sin i ja. Oni su sedeli na krevetu u kuhinji, a ja sam izašla ispred zgrade, jer je došla cisterna sa vodom. Otišla sam da natočim vodu u flaće da bismo imali za piće. Dok sam stajala u redu ispred cisterne, čulo se da je granata pala negde blizu. Odmah sam kroz haustor otišla da vidim šta se dešava i ugledala sam razbijen prozor. U sekundi sam potrčala ka stepenicama, ali su me neki vojnici zaustavili. Nisu mi dali da idem gore. Oni su protrčali pored mene i otišli gore, na peti sprat. Kada su se vratili, nosili su mog Vladu u naručju - rekla je vidno potresena Ljubinka Gajić.

Foto: informer.rs

I nakon 33 godine niko nije odgovarao za smrt njenog sina.

- Niko nije odgovarao za ovo što se desilo. Godinu dana nisam znala za sebe, za narod. Samo sam ležala i bilo mi je najlakše da nikoga ne viđam. I danas je meni isto tako. Prošle su 33 godine, ništa se nije promenilo. Gledam kada će se vrata otvoriti da uđe, samo da ga vidim. Danas bi imao 36 godine. Ja nemam ni brata, ni seestru, nikoga - kaže Ljubinka kroz suze.

Iako je prošlo dosta vremena, Ljubinka se i danas seća poslednjeg trenutka sa Vladimirom.

- Sećam se kako je sedeo na krevetu pre nego što sam krenula do cisterne. Moja majka mu je listala neke novine. Na jednoj slici bili su čovek, žena i dete. On je tada rekao: "Mama, evo mene i tate". Rekoh: "Evo i mene", na šta je on rekao: "Ne, ti nisi tu". Za pola sata se to desilo. To je bilo poslednje što mi je rekao. Moj suprug mi je poginuo 24. decembra 1992. godine. Četrdeset dana pre Vlade. Spremala sam mužu 40 dana, a granata pala i ubila mi dete. Ne znam šta da kažem. Ovo je strašno. Ne mogu više, hoću da umrem. Kad uđem u kuču sama sam, kad izađem, opet sam sama. Sama jedem, sve sama... Nemam nikoga - potresno priča majka ubijenog dečaka.

Foto: informer.rs

Kako kaže, za nju nema života. Uveče kad legne, priželjkuje samo jednu stvar.

- Kad god legnem pomolim se Bogu da me uzme, samo da se odmorim. Ne mogu više. Muž mi je sahranjen gore u selu, dete mi je sahranjeno ovde. Na groblje idem svake sedmice. Gore u selu mi je daleko, ne mogu peške. Kad mogu da platim taksi ja odem - kaže Ljubinka i dodaje da joj je mnogo teško kada dođe Vladimirov rođendan: 

- Svaki put mi opadne kosa u pečatima. Njegov rođendan, 27. oktobra, mnogo mi isto teško pada - kaže kroz suze Gordana.

Gordana godinama da pije antidepresive kako bi nekako izdržala muku koja ju je snašla.

- Više ni sama ne znam šta ne pijem. Svakog minuta plačem. Njegovu sliku ne mogu da držim u ruci. Čuvam flašicu iz koje je jeo. Ja ne želim da nastavim dalje život. Nemam nikakvu svrhu. Samo bih želela da umrem i da se odmorim - očajna je Gordana.