Jeo je jednu veknu hleba na dan i imao samo 20 godina: Evo kako je zaista izgledala bitka na Košarama (VIDEO)

Na današnji dan pre 27 godina, vojnici na Košarama upisali su se u istoriju kao heroji čija hrabrost i žrtva zauvek ostaju simbol odanosti i ljubavi prema otadžbini.

Bitka na Košarama počela je na Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, 17. dana NATO agresije na Srbiju, žestokim napadom sa teritorije Albanije, a pripadnici Vojske Jugoslavije uspeli su herojskim otporom da zaustave nesrazmerno brojnijeg neprijatelja.

Njihova nepokolebljiva odlučnost, požrtvovanost i vera u otadžbinu ostaju trajni simbol istrajnosti i časti, a hrabrost i žrtva ovih junaka i danas nadahnjuju nove generacije, podsećajući nas na snagu jedinstva i duboku ljubav prema svojoj zemlji.

General major u penziji, dr Luka Kastratović gostujući u Info jutru na TV Informer opisao je koja sećanja u njemu budi 9. april 1999. godine.

- Tog 9. aprila sam krenuo na put za Beograd, vratio se u korpus protivvazdušne odbrane, bio sam do 27. aprila, pa se ponovo vratio tri godine, ratovao protiv, borio se protiv NATO-ovaca. Košare su simbol otpora, borbe, našeg naroda za slobodu i nezavisnost, i ne samo Košare, nego svuda gde su se naši borci borili - rekao je dr Kastratović.

Foto: Nora Šabanović

Cilj neprijatelja bio je da okupiraju Kosovo i Metohiju.

- U Albaniji je bilo negde 12.000 NATO-ovaca, od toga 5.000 Amerikanaca. Bilo je oko 30 tenkova, 26 helikoptera Apača. Trebalo je da naprave jedan proboj, da okupiraju Kosovo i Metohiju, a u isto vreme na severu Makedonije takođe su bile američke snage da idu na prodor prema Srbiji - objašnja major u penziji, dr Kastratović.

Borac na Košarama sa samo 20 godina

Mile Rosić tog 9. aprila bio je borac čiji je zadatak bio da čuva jedinice prohodnog dela i ulazak sa teritorije Albanije prema Srbiji.

-  Taj 9. april sam dočekao na samoj granici sa karaulom, između karaula i Morine Košare, tačno pozicija C4:6, mesto zvano Vrbe. Gde smo došli na ispomoć pripadnicima 53. graničnog bataljona s Morine, gde nam je bio zadatak da čuvamo jedinice kod prohodnog dela i ulazak sa teritorije Albanije prema Srbiji, i tu nas je dobrovoljno u to vreme došlo 13 vojnika iz sastava 125. brigade. Među tim vojnicima je bio jedan heroj, koji je i upisan čak i u knjige, to je Cerno Tibor - ispričao je Rosić.

Foto: Nora Šabanović

Sa samo 20 godina, zajedno sa još 11 vojnika, Rosić je 9. aprila proveo celu noć na kiši, pružajući informacije o dešavanjima.

- Tokom tih prvih 14 dana boravka na C4:6, to je neke otprilike 2 kilometara udaljeno od karaula i Morina prema karauli Košare, vršili smo redovne patrole. Taj 14. dan je bio taj 9. april, gde smo tu celu noć proveli napolju, po kiši, kiša je konstantno pljuskala, padala. Cerno Tibor, zajedno sa šefom, tako ću ga nazvati, kapetanom u to vreme, ne smem da mu kažem ime i prezime, bili su sa radio vezom u zemunici radi pružanja informacija o dešavanjima, a vojnici, svih nas 12 što je bilo, bili smo redovni vojnici na služenju vojnog roka. Tada sam imao 20 godina - priča Rosić i dodaje:

- Imao sam jednu dobru sreću, to je da sam početak moje službe, to jeste služenja vojnog roka, bio u 83. motorizovanoj brigadi u Baru, gde sam, imate film "Voz", došao u Prištinu, tim vozom sam i ja pristigao, nas 32, koliko se sećam, iz Bara, gde smo posle iz Prištine prebačeni u 120. brigadu, 2. bataljon, Vojvoda Bojović, kasarna Beć. Tu sam bio kao komandir odeljenja, pa sam prebačen u pešadiju, u drugu četu, gde sam raspoređen kao komandir 3. mitraljeskog odeljenja, gde sam za svoje vojnike redovno uvežbavao vežbe na novom naoružanju koje smo zadužili, automatske puške i M84 mitraljeze, ne znajući šta nam se sprema u budućnosti.

Foto: EPA

Kako je izgledao početak rata?

Rosić je od početka rata, zajedno sa ostalim vojnicima, čuvao kasarnu i branio je od napada.

- Početak rata dočekali smo u kasarni. Celu noć smo čuvali kasarnu u slučaju napada na samu kasarnu. Posle toga smo bili prebačeni u selo Molić. Tada sam upoznao, ponavljam ponovo, heroja Cernu Tibora prvi put, i s njime sutradan ili prekosutra nas 13 dobrovoljno se javlja na dužnost, na ispomoć karauli Morina, gde smo raspoređeni sa kapetanom, šefom, kako ću reći, na C4:6; to je granični kamen C4:6, takoreći, to je, mislim, bila zadnja linija između karaula Košare prema karauli Morina - priča Rosić i dodaje:

- Naš zadatak je bio da vodimo patrole, zasede i eventualno, u slučaju napada neprijatelja, da izdržimo maksimalno koliko možemo dok karaula Morina ne pristigne u pomoć, a između C4:6 i karaula Morina postoji jedan bunar, kaptaža, gde smo imali isto deo vojnika koji je bio između. Linija izvlačenja je bila preko graničnog pojasa, kroz jedan deo šume, sve pored stazom, pored kaptaže, i tako smo dolazili do Morina, i to je linija povlačenja u slučaju da nas probiju.

Foto: EPA

Prvi udar na položaju

Pre nego što je počeo pravi sukob, položaji su napeti. Vojnici su čekali svaki znak kretanja neprijatelja, a svaka minuta bila je ispunjena neizvesnošću i pripravnošću.

- Na našem položaju u početku tog devetog nije bilo nikakvih udara. Mi smo, takoreći, u mirnim uslovima dočekivali taj napad. Napad je prvobitno krenuo na karaulu Morina, pa posle je prosleđen na karaulu Košare. U tom trenutku mi kao vojnici nismo znali šta se dešava, već smo bili na svojim borbenim položajima i očekivali napad koji, hvala Bogu, nije došao - ispričao je Rosić.

Susret sa herojem Predragom Leovcem

Među vojnicima koji su u tim trenucima stajali na prvoj liniji, jedan se posebno izdvajao hrabrošću i odlučnošću, a to je Predrag Leovac.

Njegov dolazak označio je početak intervencije i podrške vojnicima na karauli Košare.

- Tog 14. smo mi zamenjeni, došla je jedna smena vojnika, a u to prepodne sam upoznao, ponavljam sada, drugog heroja, na karauli Morina, to je Predrag Leovac. On je tada prošao, došao kao interventni vodič iz Đakovice na ispomoć vojnicima 53. graničnog bataljona karaule Košare. U trenutku smene na samom C4 kroz 6 je prošao pored našeg položaja i nastavio put prema Košarama da povede svojim ratnim drugovima na prvoj borbenoj liniji, to jeste od agresora i NATO-ovaca i šiptarskih terorista koji su napali položaj na našoj državi - ispričao je borac sa Košara.

Foto: pritnskrin/facebook/U inat okupatoru

250 grama hleba za ceo dan

Vojnici su imali samo jedan obrok dnevno, što je uglavnom bila samo jedna vekna hleba.

- Imao sam tih 12 sati u kojima si objektivno mogao da spavaš 4 do 6 sati u toj jednoj baraci. Hranu smo imali jednom dnevno. Ona je dolazila, većinom je to bilo sastavljeno od suve hrane. To su bile konzervisane namirnice, retko kad je dolazilo kuvano jelo. Sa karaule Morina smo dobijali hleb, otprilike jedna malo veća vekna, 250 do 300 grama, to je bilo sledovanje za ceo dan. I sasvim je dovoljno, jednostavno, u tim uslovima života ljudi se lako naviknu - ispričao je Rosić.

Priče o herojima ne smeju da se zaborave

Sećanje na heroje sa Košara nije samo pitanje istorije, već i odgovornosti prema budućim generacijama.

Dejan Lisica iz Centra za društvenu stabilnost istakao je da ovakve priče ne smeju da se zaborave, kao i da mladi moraju da znaju koliko su žrtve i hrabrost vojnika doprinele očuvanju Srbije, i da se te priče prenose dalje kroz škole, udžbenike i javne događaje.

- Veoma je važno da se o ovome priča. Od 2012. do danas se sve veća pažnja posvećuje. Činjenica je da vi imate, na primer, danas u Srbiji preko 100 ulica bulevara koji su nazvani po herojima sa Košara, da vi imate brojne trgove, da imate brojne spomenike koji su podignuti, a do 2012. niko se nije bavio tim pitanjem uopšte. Tačnije, pokušano je da se gurne u stranu i da se uopšte ne priča o našim velikim bitkama i pobedama gde je odbranjena Srbija. To su stvari koje, koje danas ne smemo da dozvolimo i kojima moramo stalno da pričamo, o kojima moramo da učimo našu decu. Ta deca moraju da znaju šta su ti ljudi tih 67 dana činili dole i kakvu su žrtvu podnosili. Moramo se sećati svih heroja koji su dali svoje živote tada na Kosovu i Metohiji, koji su branili sve nas, koji danas živimo i koji smo tu zahvaljujući svima njima - rekao je Lisica.

Foto: Nora Šabanović

Dodao je da interesovanje mladih kada je srpska istorija u pitanju ne manjka, ali da svakako kroz obrazovanje treba da se nadoknađuje.

- Hvala Bogu da se današnja vlast pozabavila i pitanjem udžbenika. Neće se više pričati o Košarama na samo jednoj stranici u udžbeniku, u nekom malom delu gde će se spomenuti ta bitka, već će se o tome pričati. Bio sam svedok mnogih tribina koje su organizovali bivši borci, ratni vojni invalidi, gde je veliki broj mladih prisustvovao i nećete verovati koliko je to bitno da se organizuje, da oni budu prisutni, da čuju iz prve ruke od tih boraca šta su proživljavali i kakve strahote.

Celu emisiju možete pogledate u nastavku: