Najtužnija vest dana: Iz zasede ubijen naš vojnik, pucali iz Albanije

Ako bi čitao novine sa vrha strane ka dnu, jugoslovenski čitalac bi jutro 1. avgusta 1954. lepo započeo. Mogao je da provede svoj dnevni ili čak i godišnji odmor, a da ne ode daleko: u hotelu „Lipovica“ u podnožju planine Avale nudio se „prijatan“ boravak u sobama, i „odlična“ usluga „svih vrsta“ hrane i pića.

Sličan ugođaj nudio je i oglas za restoran „Velebit“ u ulici Bacetina 2, koji je raspolagao „dobrim prirodnim pićem, vinom i rakijom“. Ali, kako bi krenuo da spušta pogled niz stranicu, čitaoca bi dočekale manje lepe vesti, koje su ukazivale na turbulentnost u svetu, i na kraju, i na jednu domaću tragediju.  

Najpre se izveštavalo o susretu premijera vlade Francuske Mendes-Fransa sa tuniskim „bejom“, odnosno, princem. Tunis je u to vreme francuska kolonija ali je iz ove vesti bilo očito da Tunižani to više ne žele da budu, podstaknuti slomom Francuske u njenoj drugoj koloniji, Vijetnamu. A tek se tamo, bilo je očito, spremao novi rat. Nakon mirovne konferencije u Ženevi, severni deo Vijetnama, oslobođenog od francuskih kolonizatora, postao je komunistička država, dok je južni potpao pod novi strani uticaj, ovog puta Amerike. Opsednuti sprečavanjem „širenja komunizma“, Amerikanci su brže bolje pohrlili da naoružavaju Južni Vijetnam. Pozornica za novo krvoproliće u Jugoistočnoj Aziji bila je postavljena, a od 1961. do 1975. u ratu će poginuti milioni Vijetnamaca i 60.000 Amerikanaca. 

 

Ipak, najtužnija vest tog dana nije imala udarni naslov, već je smeštena u rubriku „Diplomatski kuloari“: na jugoslovensko-albanskoj granici iz zasede je ubijen jedan naš vojnik. Bila je to već ko zna koja po redu žrtva među našim vojnicima od strane nepoznatih ubica koji su pucali iz Albanije.