ODVOJENOST OD NAJMILIJIH, UDALJENOST, USAMLJENOST, MENTALITET I VEČITI RAD, RAD I SAMO RAD! Iskrena ispovest Srbina iz Nemačke u kojoj su odrasle već tri generacije njegove porodice!

Mnogi zarad boljeg i kvalitetnijeg života napuštaju rodna mesta i zemlju gde su rođeni, nadajući se "tamo negde" relaksiranijoj budućnosti

Ipak, veliko je pitanje da li život u tuđini znači i srećniji život? Da li život daleko od svojih korena, maternjeg jezika i najmilijih zaista može pored novca da obezbedi i spokoj? Čini se da jedno, makar u nekoj meri, uvek mora da trpi.

Sunarodnik V.S. otkrio je iz svog ugla koje su prednosti i mane života "preko grane". Pr9ičao je o različitim mentalitetima, privikavanju na isti, altruizmu koji stranci više poseduju od "naših", ali i o "bajkovitosti" života koji nudi iseljenje iz sopstvene zemlje, piše Blic.

Njegovu iskrenu ispovest vam prenosimo u celosti:

"Eto, i nas da neko pita za zdravlje, što bi rekli naši stari. Na večitoj vetroperini što od naše, što od stane države, malo ko nas uopšte zapaža kao neki bitan subjekt u celoj priči.

Kao samo jedan mali delić robovlasništva, krećemo se u njemu i preživljavamo sve njegove 'čari' koje ono donosi. Mala je prednost te priče danas sa onog gledišta 'bogati zapad'. Njega u suštini sada za novopridošle i nema.

Ako se pak za čas uspe zaboraviti odvojenost od najmilijih, udaljenost, usamljenost, mentalitet i večiti rad, rad i samo rad, ono čime se za početak možemo tešiti je neki svoj mir i opšti red. Desiće nam se iznenađenje da nam 'tuđi' možda više pomognu nego naši rođeni. Da li je to kod lekara, u prodavnici, na poslu… Desi se. Administrativno i politički češće nego u sopstvenoj zemlji.

Ono što nas na duže staze tera da ostanemo nije novac, to je duševni mir u sređenoj državi sa zakonima, državi koja poznaje red i osnovna prava čoveka. Naravno da smo sa vremena na vreme, pored familije, željni naše šljivovice, naše muzike, šarenih stoljnjaka, jutarnje gugutke i petla. Željni smo kafe sa prijateljima i jeziku na ulici. Nažalost, samo od toga se ne može živeti. Zato i jesmo ovde gde smo.

Neki će se u toj priči videti ovako ili onako. Neki neće poželeti ni da je čuju. Za neke smo izdajice i večiti tuđini, za druge pametni i smeli. Kome čovek da udovolji? Srećom, nemamo tu dužnost, nju sami varimo, svaki na svoj način. U svojstvu srpstva ponovo ovde preko grane mnogi gledaju samo sebe, i tu im se priča završava. Fokus je doći na par meseci ili godina, i onda, po mogućnosti, 'paljba' nazad punih džakova novca. Takve istine su ipak veoma retke.

Što se obrnutog odnosa države prema nama tiče, mali smo i nejaki da bismo ikome mogli da skrenemo pažnju na sve ono što nas tišti i boli, kao i na sve ono što nas u tuđini prati.

Moja familija i ja smo već tri generacije proveli ovde u Nemačkoj, tačnije Bavarskoj. Pored toliko vremena provedenog ovde, deca i dalje vape za Srbijom, verovatno samo do onog momenta kada tamo ne budu morali da zarade. Tužno, ali istinito. 

Dok se pare troše tu smo najbolja zemlja na svetu, zaista jesmo. Dokle ćemo da bitujemo ni na nebu ni na zemlji - ne zna se. Dole nas baš i neće, a ovde su shvatili kad hoćemo, čime je rebus rešen. Razmlišljam, biće valjda i boljih dana i šanse nikuda iz rođene zemlje ne otići. Nije lako sve ostaviti, ali ostavlja se onda kad pod nogama gori."