NA LICU MESTA BEOGRAĐANIN I BANJALUČANIN SPECIJALNO ZA INFORMER IZ DONBASA! Ruski narod je ovde navikao na ratno stanje!

Novinari Danijel Simić i Miodrag Zarković kažu da osim na linijama razdvajanja život u Donjecku i Lugansku teče normalno

Život u Donjecku i Lugansku, glavnim gradovima dve nove nezavisne republike na istoku Evrope, odvija se sasvim normalno, a čini se da je rusko stanovništvo već naviklo na ratno stanje, koje traje već osam godina, otkrivaju za Informer novinari Danijel Simić i Miodrag Zarković!

Srpski reporteri kažu da se sporadične eksplozije i pucnji čuju u daljini, na linijama sukoba sa ukrajinskom vojskom, ali da hrabri Rusi ne pokazuju strah i suze zbog toga.

Strah i strepnja

Novinar iz Beograda Miodrag Zarković već nekoliko nedelja je u Donjecku i izveštava za Jutjub kanal "Helm kast".

- Kada me pitaju kako je ovde, ne mogu da kažem da je stanje ratno, da lete bombe i rakete, jer je u većim gradovima dosta mirnije. Delove grada pokriva vojska i policija i stanovnici su dosta zaštićeni. I na ulicama je mirno, svakodnevni život se odvija kao i do sada i normalno funkcioniše. Građani idu na posao, u prodavnice, rade bioskopi i pozorišta. Naravno da straha i strepnje ima među ljudima, ali Rusi su takvi, nikada neće pokazati tugu, suze, strah, nikada neće kukati, jer su naučeni da se bore i budu dostojanstveni. Ljudi ovde imaju stav da njihove suze i strah nikoga u svetu i ne zanimaju - priča Zarković i napominje:

Foto: Informer

- Međutim, kada zađete malo dalje, u predgrađa, ili se približite liniji razdvajanja, situacija je sasvim drugačija. Tu se razmenjuje vatra, tu se čuju rafali, odjekuju detonacije.... Tu nama novinarima i nije dozvoljen pristup, ali "miriše" na borbu već i kada ste blizu dva kilometra od tih prelaza. Najbliže što sam mogao da priđem jeste na oko 600 metara blizu linije borbe, ali s obzirom na to da je u blizini brdo, nismo smeli da se penjemo jer bi nas snajperisti začas "skinuli"! Najgora situacija je, kaže on, u selima, koja su bukvalno razrušena!

- Pojedina sela koja sam imao priliku da posetim, kao što je Donjeckij kod grada Kirovsk, skoro potpuno su uništena. Mnogo kuća i objekata je srušeno, ljudi su se raselili, a ono malo što ih je ostalo, zato što su odbili evakuaciju, veoma je uplašeno i očajno. Ali ostali su na svom tlu. Na tom mestu nije nimalo prijatno, pošto se bukvalno nalazite u grmljavini artiljerije - priča Zarković.

Kako kaže, na terenu je obavezno morao da nosi pancir i šlem.

- Pre neko veče čak sam bio i priveden zato što sam fotografisao i snimao sa lica mesta, a nisam kod sebe imao akreditaciju. Na sreću, sve se dobro završilo, problem se rešio i mogu da kažem da su policajci zaista bili fini i ljubazni. Radili su svoj posao - kaže Zarković.

Na pitanje kako Rusi reaguju na podršku Srba, naš kolega otkriva:

- Srbi su uvek dobrodošli i zaista smo lepo dočekani! Rusi nas smatraju braćom, a najlepše od svega - čak i svojim precima, jer su ove oblasti još u 18. veku naseli Srbi. Dobri su ljudi, sjajne kolege. Dok izveštavamo, idemo čak i zajedno na teren i međusobno se pomažemo!

Deca ne znaju za rat

I Banjalučanin Danijel Simić, novinar i osnivač portala "Frontal" koji izveštava sa same granice Rusije i Ukrajine, iz Rostovske oblasti, kaže za Informer da je jučerašnji dan bio relativno miran i da se nisu čuli rafali, niti su se čule detonacije.

- U Rusiji se juče slavio praznik Dan branilaca otadžbine i, za razliku od prethodnih dana, situacija je bila svečana, a dan je bio neradan. Rusi veoma drže do svoje istorije, a kako i ne bi kada su uvek bili sinonim za hrabrost i nesebično služenje otadžbini. Veliki broj građana zbog toga se okupio i slavio pobedu, a tu prazničnu atmosferu kvarili su helikopteri koji su patrolirali i sagledavali situaciju, dok je vojska bila u pripravnosti - priča Simić.

On dodaje da je obišao i jednu od šest tačaka prijema izbeglica, smeštenu u sportsko-rekreativni kompleks "Romaška", na obali Azovskog mora.

- Video sam oko 500 dece koja su tu smeštena i deluju spokojno, druže se i igraju društvene igre, jer šta znaju deca šta je rat. Njihove majke su svakako preplašene, ali se trude da im se na licima to ne vidi, već pokušavaju da održe neku normalnu atmosferu. Kada ljudi dođu u ovaj prihvatni centar, prvo se obavezno testiraju na koronavirus, a naravno, dobijaju i psihološku pomoć - dodaje on.

U kampu je i desetogodišnji Vladislav, koji je u Rusiju stigao sa bakom iz Stahanova, grada iz Luganske oblasti. Tužan je što je daleko od roditelja i svoje kuće. Kako kaže, jedva čeka da se vrati normalnom životu.

- Tata i mama su mi ostali u Donbasu. Nedostaju mu, ali nadam se da ćemo se uskoro videti i da ću zagrliti mamu. Nedostaju mi i drugari, ne znam gde su. Samo želim da se vratim kući što pre i da sve bude u redu - rekao je Vladislav, koji kaže da se u početku bojao, ali da se sada navikao na Rusiju.