SVAKOG DANA PLAČEM ZA POKOJNIM SINOM! Posle njegove smrti, mislila sam da ne treba da živim, u ovome sam našla snagu...

Sanda Rašković Ivić je u emisije „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje na televiziji Blic prvi put progovorila o svom sinu Jovanu koji je izvršio samoubistvo u januaru ove godine. On je skočio sa petog sprata zgrade u kojoj je živeo u Ulici 27. marta

Političarka, psihijatar, profesor i lekar po struci pred  televizijskim kamerama ogolila je svoj život koji nije bio nimalo lak. Izgubila je supruga, a zatim sina koji je imao samo 25 godina.

Sanda Rašković kaže da joj je bilo toliko teško da nije imala volje da živi, ali je ipak smogla snage da nastavi dalje.

- Kada je moj Jovan, moj sin, umro, ja sam imala stav da ja više ne treba da živim, da je moja svetlost ugašena i da ja nemam šta više da radim na ovom svetu u ovom gradu niti bilo gde drugo. Onda sam se setila moje None (bake) i setila sam se koliko je ona volela mene i koliko mi se posvećivala, a ja imam troje unuka, dečaka, treći se rodio pre tri meseca i prosto sam došla do emotivnog zaključka, ne racionalnog, da ja na to nemam pravo. Da nemam pravo na to da se okrećem od živih kojima sam potrebna, koji očekuju moju ljubav od kojih ja dobijam ljubav - poverila se Sanda Rašković Ivić svojoj koleginici Slavici Đukić Dejanović. 

Foto: facebook.com

Bol za mužem i za detetom je neuporediva

Ona je priznala da je ipak našla snage i uspela da nastavi život:

- Meni Jovana niko i ništa ne može zameniti. To će ostati jedna otvorena rana koja ne može da zaraste, ali shvatila sam da treba da pogledam ono što imam i da se okrenem onima koji su mi tu. Onima koje volim i onima koji vole mene, onima kojima sam potrebna. Da izaberem život, nešto što su me moja Nona i moj tata i moja majka naučili. 

Bez obzira na to što se trudi da bude jaka, Sanda svakoga dana plače za svojim detetom:

- Plačem svaki dan, više puta dnevno. Ja se nekada zaplačem čak i pred mojim unucima, a onda krenem na nekakvu šalu, tako da oni vide da su i suze kao i smeh deo života. To tako mora - smatra ona. 

Iako je pre sina ostala i bez supruga, političarka kaže da ta bol ne može da se poredi:

- Bol gubitka deteta je nešto što je neuporedivo i sa gubitkom supruga i sa gubitkom roditelja, oca i majke, bake i dede. Sve to boli ali je bol za gubtikom deteta strašan. Zaista neuporediv. Ne bih mogla da kažem da me taj bol ojačava, ali sećanja i ono lepo a bilo ga je svakodnevno, bilo ga je mnogo... I ta svetlost, ja sam i na nadgrobnom spomeniku mom sinu napisala da je on osvetlio naše živote. I zahvalila mu što je bio tu... I ta zahvalnost na ljubavi koju je nesebično davao i voleo otvoreno i široko kao dete i ta svetlost koju je uneo u naše živote i ta radost, to je ono što ojačava.

Foto: Informer/Marko Đoković

Miris bebe me uvek podseti na sina

Sanda je na počektu emisije pričajući o svom detinjstvu pomenula i baku Nonu koja je kao i Sanda izgubila sina kada je imao samo 18 godina. Bez obzira na tu tragediju baka Nona je uspela svojim unucima da pruži neizmernu ljubav. Danas i ona, po ugledu na svoju baku snagu nalazi u unucima:

- Ja veoma volim i radujem se susretima sa mojim unucima i gledam da to bude što češće, a da opet ne budem nametljiva. Želim da mojoj ćerki ostavim neki normalan deo, a ne da to sad bude moja terapija nego da se nađem uvek kad treba. Deca me raduju, sa njim se igram, gledam televiziju, pričam o budućnosti, o prošlosti, o raznim stvarima koje njih interesuju. Ovaj treći dečak je mali, on ima samo tri meseca tako da njega samo nosim i udišem taj miris bebe koji je lekovit i specifičan i obogati svaku kuću. Vi prosto osetite taj miris bebe kad uđete u kuću. I poseban je utisak kada vi to malo mekano biće zagrlite - ispričala je Sanda a onda se prisetila rođenja svog nedavno preminulog sina zbog čega je napravila kratku pauzu u razgovoru.

- Sećam se kada se moj Jovan rodio, a rodila sam ga carksim rezom, bila sam matora, imala sam 41 godinu, i nisam mogla odmah da se probudim iz anestezije. Oni su mi ga stavili na grudi i dodir tog malog lica nekako nosim u sebi. I svaki put kada bih uzimala moje unuke, i dok je moj sin bio živ, ja sam uživala u njima, u tom njihovom mirisu, mekoći te kože i sećanju na momenat kada sam se razbudila iz anestezije. A sada, sa Žarkom, sa ovim najmlađim unukom, sad mi to posebno znači - ispričala je Sanda Rašković Ivić jedva zadržavajući suze.