Dragani otkazala oba bubrega! Halucinirala od temperature, ali zbog jednog čoveka život joj je spasen!

Dragana Janićijević iz Prokuplja se u 20. godini života suočila sa ozbiljnom dijagnozom - oba bubrega su naglo prestala da joj rade te je završila na dijalizi i listi čekanja za transplantaciju organa.

Zahvaljujući porodici koja je odlučila da donira organe svog preminulog člana, Dragana je dobila novi bubreg, spasen je njen život ali su rođena i dva nova!

Dragana je, kao član Udruženja "Donorstvo je herojstvo", opisala agoniju i borbu koju je na kraju i dobila, te je posle transplantacije bubrega dobila dvoje dece. 

Prvi simptomi 

- Tačno pre 20 godina osetila sam prve simptome bolesti. Tada sam uživala u svojim bezbrižnim godinama, nisam još napunila 21. Simptomi su bili dosta blagi, a ni doktori nisu to shvatali toliko ozbiljno. Tu i tamo imala sam visok pritisak, krvarenje iz nosa, ali i sve češće vrtoglavice od kojih nisam mogla da hodam pravolinijski.

Foto: Shutterstock

Prva dijagnoza je bila anemija usled ginekoloških problema, a sada znam da je to ipak bio simptom moje bolesti. Dobila sam neke silne injekcije i stanje mi se nekako, na prvi pogled, popravilo.

Međutim, već posle dva meseca opet su mi se javile mučnine i povišene temperature, ali ništa nije bilo alarmantno. Zatim me je pogodila jaka temperatura praćena halucinacijama, koju nikako danima nisam mogla da "oborim". Jedna divna doktorka kod koje se i danas lečim predložila je da uradimo nivoe kreatinina i uree u krvi pa da vidimo šta treba još obaviti. Posle analize krvi pitali su me da li imam probleme sa bubrezima. Rekla sam da nemam. Rezultati laboratorijskih parametara su bili previsoki, kreatinin blizu 1000 umol/L. Mislili su da je reč o grešci, pa su mi uradili ponovo analize i rezultati su bili isti… Nije bila greška...

Hitno su me prebacili u Niš na Odeljenje nefrologije. Analize, ultrazvuk i ostala dijagnostika pokazali su stvarno stanje. Moji bubrezi su prestali da rade, doktorka mi je rekla da moram da krenem na dijalizu. Tada su me sticajem okolnosti prebacili na VMA u Beograd, ali je već bilo kasno za moje bubrege… Tog aprila, 2004. godine priključili su me na aparat za dijalizu. Tada je krenula moja agonija, ali i moja borba.

Lista čekanja

Tih prvih meseci saznala sam da je transplantacija bubrega spas za mene. Mama i tata su uradili prve analize da bi se videlo da li mogu da budu donori, ali sve to što se desilo uticalo je i na njih. Mama je vrlo brzo od silnog stresa dobila dijabetes i terapiju insulinom, a tata koji je bio moja krvna grupa pokušavao je da ostane pribran i zdrav, ali takođe nije mogao zbog problema sa dijabetesom da mi bude donor bubrega, iako je insistirao na tome i tražio da potpiše da to želi. Ostalo mi je da se upišem u listu čekanja i da verujem da će sve biti u redu.

Foto: Shutterstock

Dani na dijalizi su prolazili, svaki drugi dan po četiri sata sam bila privezana na aparat koji oslobađa moju krv od otrova i vode koja se unosi. Restrikcija hrane i ono najteže – vode, neophodna je svakog dana. Sva tečnost ulazi u zbir i kilažu koju na dijalizi izvuče dijalizator. Optimalan unos je pola litra tečnosti dnevno, ne samo vode nego tečnosti u koju ulaze i čaj ili kafa, supa, jogurt ili mleko... Unos voća je ograničen zbog kalijuma, a opet i zbog tečnosti koju voće sadrži u sebi.

Na dijalizi je bilo i teških i gorih dana. Nijedan nije bio lak. Svaki put su tu ubodi sa dve debele igle i to ako je bolji dan, a mogu da se ponove i više puta ako nešto nije u redu. Na kraju dijalize pada pritisak, boli glava, telo i duša...

Moram da priznam da me je osoblje odeljenja dijalize mazilo i pazilo jer sam bila najmlađa, kao i na VMA (mnogo nas je bilo mladih nažalost), a i ovde u Prokuplju. Hvala im puno na tome.

Ruka u modricama

Onda kada to nikako nisam očekivala i mogla možda samo da sanjam o tome, dobila sam podršku od jednog divnog čoveka koji je danas moj muž. Bila sam na dijalizi i znao je sve o meni ali je ipak izabrao da stane uz mene i da se bori zajedno sa mnom i da me voli, mene i moju ruku u modricama, mene kojoj bubrezi ne rade. Moji roditelji, porodica i prijatelji me nisu nikad napustili i pored njih on mi je bio najveća podrška.

Foto: Shutterstock

Jedne jesenje noći je zazvonio telefon, tačno u tri sata posle ponoći. Neko mi je rekao: "Dragana, možda imamo bubreg za vas…" Pre toga sam dva puta dobila sličan poziv, ali je u tom trenutku nekom drugom više odgovarao potencijalni donorski bubreg.

Iz Prokuplja smo dosta brzo stigli do Beograda sanitetom. Tu je bilo još porodica koje su došle sa istom nadom. Posle analiza, krug se smanjivao i na kraju smo ostali još jedan saborac i ja.

Usledila je brza priprema za operaciju, još jedan razgovor sa timom lekara. Tada su me između ostalog pitali da li imam decu. Rekla sam: "Ne, ali imaću."

Probudila sam se i znam da mi je bilo teško to buđenje iz anestezije, ali doktori su mi rekli da je sve proteklo kako treba. Te noći sam dobila život na dar. Dobila sam bubreg od čoveka koji je donirao svoje organe. Beskrajno hvala njegovoj porodici i njemu. Ne postoje reči kojima bih mogla da opišem tu zahvalnost jer je u trenutku kada se jedan život ugasio, u jednoj teškoj noći porodica dala saglasnost da tri života budu spasena. Ne prođe dan da ne pomislim na mog donora, da mu u sebi ne šapnem "hvala", ali i da se naglas zahvalim.

Posle transplantacije usledile su redovne kontrole, zahvaljujući mom donoru, timu i osoblju transplantacije organa ja živim novi život.

Tri godine nakon transplantacije, uz pomoć tima sa VMA i doktora iz Klinike za ginekologiju UKCS-a, postala sam majka. Iz velike ljubavi i požrtvovanja rođen je Miloš. Tri godine nakon toga rodio se i Bogdan, drugi sin. Transplantacija organa spasava živote, ali rađa i nove - zaključila je Dragana usvojoj životnoj priči.