"Sprečili su da bolest napreduje, dugujem im": Ovo je dokaz kakva je prava slika zdravstva u Srbiji

Zdravstveni sistem Srbije, kažu pojedinci nije najbolji. I nije, to je tačno, ali se svakodnevno radi na tome da bude sve bolji i bolji, a napredak je očigledan.

Tako sam i ja, Pavle Ivković otišao na Kliniku za dermatovenerologiju Kliničkog centra Srbije i shvatio da je medicinskim radnicima veoma teško, bore se i rade, i kada im nije najbolje, sva ta osećanja potiskuju iza osmeha, osmeha koji daju nama kako bi nam bilo bolje dok stojimo u hodnicima i čekamo svoj red. 

Nakon nekoliko godina lečenja u raznim institucijama, došao sam do ove klinike, i otkrio da moje crvenilo na rukama nije puka alergija, već agresivna autoimuna bolest koja razara mišiće. 

Pričali su mi kako je tamo haos, ali sam ja doživeo nešto potpuno suprotno. 

Od prvog momenta kada sam kročio na kliniku, osećao sam potrebu da podelim sa svima moje iskustvo. Poslednjih godinu dana, ja sam tamo stalni "gost", upoznao sam sve sestre, lekare, servirke i higijeničarke...doslovno, osećam se kao kod kuće. 

Počeo bih od prvog dana.

Nikada ranije nisam imao zdravstvenih problema, te tako nisam ni bio upućen da postoji Klinika za dermatovenerologiju, otišao sam na pregled zbog velikog crvenila na rukama, a tamo su me srdačno dočekali lekari koji su imali pre svega, lepu reč i strpljenje. Tokom razgovora, što bio oni rekli anamneze, sve su me pitali od rođenja, pa do tog dana. 

Mislio sam da će odgovor na svako moje pitanje biti "mažite kremu, vidimo se na kontroli za dve nedelje", ali nije bilo tako.

Sve analize koje postoje, tražili su mi na uvid i uputili me kuda da idem i kome da se obratim. Nakon svake kontrole, davali su mi savete kako da negujem kožu, a potom je na red došla i biospija. Rekli su mi šta je biopsija, videli su da nisam upućen i na najfiniji način mi objasnili šta me čeka. 

Dr Jelena Perić 

Nakon svih analiza, i biopsije, dodeljen sam dr Jeleni Perić, osobi koja mi je sačuvala zdravlje, i koja se svakodnevno bori da mi olakša svaku terapiju. Ona mi je saopštila da imam Dermatomiozitis, da bolest nije navina, ali da postiji rešenje. Tu vest mi je saopštila na veoma fin način, kako se ne bih uplašio, i hvala joj na tome, jer sam pristup prema pacijentu kroji i dalju saradnju. Nekoliko puta sam ostajao u bolnici, na po par dana, a ona je uvek bila tu, da nasred hodnika, ordinacije, dvorišta bolnice odgovori na svako moje pitanje. 

Budući da sam novinar, odlučio sam da napišem jedan tekst, za sve njih sa dermatovenerologije i drugog muškog odeljenja. Svim sestrama, posebno glavnoj sestri Zorani, Vesni, Jeleni, Bilji, Ceci, Jovanki Generalu i Joci i naravno doktorki Perić želim da se zahvalim na svemu.  Pokazali su i dokazali ko su, kada drugi lekari nisu imali vremena za mene, oni su bili spremni za sve izazove i uspeli su da spreče moju bolest da napreduje. 

Za sve buduće pacijente, jedan savet. 

Ukoliko vas muka natera da posećujete bolnice, znajte da svi ti ljudi, naši medicinski radnici su jedni od najboljih u svetu. Na jednog lekara, ima mnogo pacijeneta, a pre svega svi smo mi ljudi i kada vidite da nisu veseli, to im i nije posao, posao im je da vas leče, a ne da vas animiraju. Te tako imajte razumevanje, jer ne znate kroz šta su sve prošli tog dana, a uprkos svemu se trude da budu tu za vas i urade ono najbolje za vaše zdravlje. 

Čuvajmo naše medicinske radnike, jer ako je neko pokazao šte je herojstvo, oni su!