Kalemegdanski diplomatski incident iz 1858. godine! Pročitajte autorski tekst Gorana Vesića

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić napisao je autorski tekst pod naslovom "Kalemegdanski diplomatski incident iz 1858. godine".

Autorski tekst ministra Vesića prenosimo u celosti:

Jedna od najpopularnijih beogradskih urbanih legendi kaže da je tada poručnik, kasnije vojvoda, Vojislav Voja Tankosić u bašti kafane Srpska kruna udario šamar, mladom novinaru a kasnije legendarnom britanskom premijeru, Vinstonu Čerčilu. Čerčil je navodno bio u Beogradu na proputovanju Orijent ekspresom iz Istanbula koji se zaustavljao na par sati u Beogradu, a Tankosić je bio ljut jer mu je neko rekao da je ružno pisao o Srbima. Ova priča nije tačna ali je maju 1858. godine u našem gradu zaista pretučen jedan drugi Britanac a taj događaj je bio inspiracija za urbanu legendu o Čerčilu i Tankosiću.

Foto: informer.rs

 

Današnji park Kalemegdan bio je u prvoj polovini 19. veka napušten i neuređen deo grada zabranjen za srpske stanovnike Beograda. Kako je srpska vlast uzimala sve više nadležnosti, a turska se svela samo na beogradsku tvrđavu već pedesetih godina 19. veka i Srbi počinju da šetaju Kalemegdanom. Ipak, izbegavali su približavanje gradskim bedemima jer odatle su turski stražari „nizami” na njih besno vikali i preteći im mlatarali puškama. Tako je jednog sunčanog majskog dana nizam Esad Memeti iz Elbasana ugledao evropski obučenog gospodina koji se drznuo da šeta duž samog bedema. Vikao je nizam Memeti na njega:,,Beži odatle, stoko srpska”, ali kako se opomenuti “rajetin” nije ni osvrnuo na njegove reči Esad je pozvao jednog kolegu da ga zameni na stražarskom mestu, zgrabio je bajonet, skočio sa bedema, priskočio prestupniku i počeo da ga besno udara. Iznenađen napadom, braneći se nespretno od udaraca besnog nizama, neoprezni šetač poče da viče na lošem srpskom jeziku: 

„Ja, Ingliš….ja, konzul… ja tebe tušiti paša”.

Ne obraćajući pažnju na ove reči, Esad je svoju žrtvu oborio na zemlju i počeo da ga gazi uz živo navijanje svojih drugova koji su se u međuvremenu okupili na bedemu i hrabrili ga borbenim povicima. Beogradski trgovac Molerović, koji se u to vreme šetao malo dalje, priskočio je da pomogne zlosrećnom čoveku. Za razliku od nepismenog i silnog nizama on je znao da je „evropski odeven čovek” britanski konzul Tomas Grenije de Fonblank koji je službovao u Srbiji od 1842 do 1859. godine kao drugi po redu britanski konzul od uspostavljanja diplomatskih odnosa. Pomahnitali stražar je tada ostavio Fonblanka i navalio na Molerovića koji je pobegao razbijenog nosa i s jednim zubom manje. Esad, razjaren što mu je Molerović umakao, vratio se Fonblanku i nastavio da ga bije tako žestoko. Tada je naišla grupa đaka,a 15-godišnji gimnazijalac Milan Nedeljković, seljački sin iz okoline Kruševca, dograbio je jednu kamenicu i pogodio turskog nizama u slepoočnicu da je ovaj kao pokošen pao na zemlju. Milan je priskočio i počeo da gazi Esada, a ostali nizami su poskakali sa bedema i jurnuli za đacima, koji su im umakli u krivudavim sokacima. Fonblank je iskoristio tu priliku da pobegne i tako se završla tuča koja je prerasla u diplomatski incident.

Konzula Fonblanka niko u Beogradu nije voleo. Turke je podsećao da nisu više jedina vlast u Srbiji, a Srbi su mu zamerali što se svuda i u svakoj prilici isticao kao prijatelj Turaka i ometao sve pokušaje da se Beograd što pre oslobodi turske posade. Ponašanje konzula bilo je u skladu sa politikom Londona koje je po svaku cenu želeo da održi u životu „bolesnika sa Bosfora” kako su u evropskoj diplomatiji nazivali osmansku imperiju. Uprkos tome, Molerović, Nedeljković i ostali učesnici u odbrani Fonblanka slavljeni su kao junaci. Beograđanke i Beograđani naivno su poverovali su da će posle ovog slučaja Engleska promeniti svoju politiku i pridružiti se, najzad, Francuskoj i Rusiji u njihovim nastojanjima da se porobljeni balkanski narodi što pre oslobode osmanlijske vladavine.

Foto: informer.rs

 

Turska zajednica koja je živela u Beogradu posle ovog incidenta olako je zaboravila sve usluge koje im je činio Fonblank kome su počeli da prete. Zbog toga je britanski konzul uputio 27. maja 1858. godine protest turskom paši ali i molbu tadašnjem popečatelju (ministru) unutrašnjih dela Iliji Garšaninu da mu stavi na raspoloženje rojtu (četu) srpskih vojnika da čuvaju njega i njegov konzulat od eventualnog napada beogradskih Turaka. Iskusni Garašanin, svestan na čijoj strani je uvek bio britanski konzul, želeo je da Fonblanka još više sukobi sa Turcima. Zato je ispred konzulata Velike Britanije koji se nalazio u zgradi današnjeg Pedagoškog muzeja u Uzun Mirkovoj ulici broj 14 poslao svega tri žandarma da brane Fonblanka i njegov konzulat od njegovih dojučerašnjih prijatelja.

Foto: informer.rs

 

Napad beogradskih Turaka, uglavnom trgovaca i zanatlija na britanski konzulat dogodio se u petak 30. maja. Uz psovke i viku, oni su navalili na banderu koja je stajala pred konzulatom i na kojoj se vijorila britanska zastava, rešeni da je skinu i zapale. U tome ih je sprečila intervencija srpskih žandarma. Sada se od daljeg razvoja događaja uplašio beogradski muhafiz Osman-paša koji je zamolio Iliju Garašanina da preduzme potrebne mere da se ovakve stvari ne bi više događale. To je dalo Garašaninu mogućnost da pred britanski konzulat, oko famozne bandere, dovede srpske vojnike, a njihova pojava na tom mestu i sa takvim zadatkom dala je još više podstreka očekivanjima da će pitanje daljeg boravka turske oružane sile u beogradskoj tvrđavi biti najzad rešeno. Sve se na kraju završilo po onoj staroj izreci ,,tresla se gora rodio se miš“. Osman-paša se izvinio Fonblanku, pa je time ovaj ,,kalemegdanski diplomatski incident” završen. Konzul Fonblank je, ipak, još kratko ostao u Beogradu, odakle je i dalje zastupao tezu da taj grad treba ostaviti Turcima kao uporište za odbranu teritorije otomanske imperije od ruskog i francuskog ugrožavanja.

Foto: informer.rs

 

Besni jer se Fonblank nije promenio, oni Srbi koji su ga odbranili od batina ubrzo su se pokajali što su to učinili i javno pričali da je trebalo da puste nizama Esada da ga ubije. Fonblank je brzo napustio Beograd i naglo preminuo, najverovatnije od posledica prebijanja. Gde je život dalje odveo siledžiju iz Elbasana, Esada Memetija i da li mu je „snajperski” pogodak kamenom u glavu đaka Milana Nedeljkovića takođe skratio život  istorija nije zabeležila.

Tako se završio događaj koji  je bio inspiracija za urbanu legendu o Čerčilu i vojvodi Tankosiću o kojoj je čak pisao Deroko. Razlog zbog koga je ta priča preživela vekove leži u želji Beograđana da nađu opravdanje zašto je Velika Britanija izuzev u dva svetska rata, kada smo mi više pomogli njima nego oni nama, uvek bila protiv Srbije? Beograđani, građanske orjentacije tako su naivno sebi pronašli objašnjenje zašto je Čerčil odlučio da podrži Titov komunistički pokret i da tako Jugoslavija postane crvena iako zapadni saveznici Staljinu to nikada nisu obećali. Bilo kako bilo, priče, izmišljene i prave se menjaju ali britanska politika na Balkanu vekovima je ista – niko dovoljno jak, niko dovoljno slab. Jedan slobodan i državotvoran narod kakav je srpski sa osećajem za svoje mesto u istoriji nikako se tu ne uklapa.