Milicu iz Leskovca je majka ostavila kao bebu pored kontejnera: Našli je u smeću u snegu, evo gde je saznala istinu!

Milicu je majka usred zime ostavila pored kontejnera, našle su se posle skoro 30 godina.

Milica Mršulja (30) iz Leskovca, na samom početku svog života doživela je ono što smo imali priliku gledati samo u filmovima, ostavila ju je majka usred zime, na snegu, u kutiji pored kontejnera.

A sve je počelo zime 1994. godine, kada je jedna beba u februaru mesecu pronađena kraj kontejnera ispred muzičke škole u Gnjilanu.

Peti februar 1994. godine, u gnjilansko porodilište stiže tek rođena beba, ostavljena u kartonskoj kutiji u Ulici cara Lazara. Kada je dovedena u porodilište, dobila je sve ono što joj je surovost života oduzela prilikom uzimanja prvog daha, ljubav, pažnju, posvećenost i nadimak - Nera, po grčkoj boginji hrabrosti. Taj nadimak, načinio je od Milice pravu ratnicu, ženu i majku za primer, danas uspešnu spisateljicu, novinarku i talentovanu glumicu.

Foto: Facebook printscreen

Od Gnjilana 1994. do Leskovca 2024. godine, put je bio dug, trnovit i na samom početku, težak. Naime, da je usvojena i da nije biološko dete porodice Nikolić, Svetlane i Ljubiše, saznala je na najsuroviji način, od vršnjaka, tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

- Imala sam pet godina, 1999, kada sam saznala da sam usvojena i to na ružan način, od dece na ulici. Oni su to čuli od roditelja, pa su se malo igrali rata protiv mene. Posle sam saznala da sam usvojena sa tri i po meseca i da sam rođena na Kosovu.

Svetlana i Ljubiša, bračni par iz Leskovca koji nije mogao da ima dece, bili su puni ljubavi od prvog trenutka kada su je uzeli u ruke. Kada im je ispričala šta su joj drugari rekli, objasnili su joj da možda nisu njeni biološki roditelji, ali da je ona njihova ćerka.

- Sećam se, majka mi je tada to lepo objasnila i ja sam to, kako kažu, lepo prihvatila. Tad mi je mama objasnila da nije mogla da me rodi, ali da me je nosila u srcu, kao i da me je druga teta rodila. Ona nije mogla da me zadrži, a da su oni silno želeli bebu.

Kako se ispostavilo, Svetlana je našla pravi način da u njoj umiri ono neumirivo i bolno što nastaje kada vas neko gađa u najslabiju tačku bića. Međutim, rane koje su se napravile ipak su ostavile ožiljke sa kojima je morala da nauči da živi.

Foto: Facebook printscreen

- Mnogo mi je to pomoglo da prebolim zadirkivanje dece. Mada, i dan danas, ostalo mi je u podsvesti da sam na taj način saznala. Možda bi bilo bolje da je to bilo drugačije, kasnije, u starijem životnom dobu. To zadirkivanje se nastavilo i kroz osnovnu školu, gde sam već bila veća i znala sam, ako me neko pita "znaš li da su tebe uzeli iz doma", kratko odgovarala "znam". Na taj način, oni su bili zaustavljeni, nisam im davala prostora da idu dalje. Sad kao odrasla osoba, majka i žena, shvatam da je to bila greška i krivica roditelja te dece, koja su pričala to pred njima i dozvoilili im da se tako ponašaju, deca u tom trenutku za to nisu bila kriva.

Ko su joj pravi roditelji, odakle je, čija je, počelo je da je kopka u pubertetu. Prvi pokušaj da sazna sve detalje, nije urodio plodom, ali je slagalica polako počela da se sklapa.

- Nikad me nije zanimalo do 16. godine da saznam. Sve do 16. godine bila sam ubeđena da sam bila u domu za nezbrinutu decu u Beogradu. Kad sam ušla u pubertet, kad je krenulo prvo zaljubljivanje, druženje, razmišljala sam, šta ako slučajno na taj način upoznam nekog ko mi je brat ili sestra, da mi je rod, da sretnem majku ili oca na ulici, a da ne znam ko su? Plašilo me je sve. Tad se otvorila ta tema, pitala sam roditelje, rekla sam "volela bih da znam ko sam, šta sam, odakle sam". Tad su mi rekli da ni oni ne znaju sve, idemo u centar za socijalni rad i pokušaćemo da saznamo. Tamo sam saznala da sam sa Kosova.

Klupko je krenulo da se odmotava. Do informacija je bilo teško doći, a i kada bi došla do novog saznanja, neki ožiljci su postajali veći.

- Do tih papira sam mnogo teško došla, sva vrata su mi bila zatovrena. Sve je bilo nekako baš sumnjivo, kasnije sam saznala da mi je otac bio uticajan čovek na Kosovu, kao i da je on sve to, navodno, zataškivao. Pokojni tata mi je rekao da sam usvojena u Gnjilanu, i da me je biološka majka napuistila jer je to morala. Kad sam saznala gde, nije mi bilo svejedno. Oni su znali informaciju da sam pronađena pored neke škole, mislim da je bila muzička u pitanju, kao i da se ulica zvala Cara Lazara. Zato što je bila Ulica cara Lazara, u bolnici su mi dali ime Zorana Lazarević, pošto sam pronađena u zoru u toj Ulici cara Lazara.

Sa tim činjenicama, počela je da se budi u njoj i teskoba. Kako je neko mogao da ostavi dete na ulci, kakva je to osoba? Do bioloških roditelja još uvek nije uspela da dođe.

- Saznanje da sam ostavljena na ulici me je prilično prodrmalo i poremetilo. Anskioznost, napadi panike, shvatila sam da stvarno nisam bila željena. Sa roditeljima sam to nekako prevazišla. I ništa nisam našla u papirima. U papirima je pisalo, NN lice, 5. februar 1994. godine. Bilo mi je lakše, mislila sam, ko zna gde su otišli sa Kosova. To me je držalo par godina, i onda sam ponovo počela da tražim.

Foto: Facebook printscreen

Jednog dana, odlučila je da potragu raširi preko društvneih mreža. Na Fejsbuk grupi posvećenoj Gnjilanu, ostavila je status koji se raširio kao požar. Uskoro su počela da pristižu prva saznanja.

- Imala sam 18 godina kada sam preko jedne fejsbuk grupe "Gnjilane" gde sam anonimno objavila svoju priču. Počeli su da se javljaju svi koji se sećaju tog događaja. Medijski sam tražila i ništa nisam našla. Samo mi je jedan stariji novinar rekao da se seća informacije da su "Večernje Novosti" objavile da je neka beba pronađena. Međutim, ja to nisam našla.

Ponovo je počela da zove telefonom centar za socijalni rad. U jednom takvom razgovoru, sasvim slučajno je otkrila kako je i gde je zaista pronađena. To saznanje, pomerilo joj je tlo pod nogama.

- Kad sam komunicirala sa radnicima iz centra u Gnjilanu, ništa nisu hteli da mi kažu. Na kraju mi se javila krajnje neljubazna radnica centra, koja mi je drsko rekla "Ma, zašto ti tražiš to đubre koje te je ostavilo pored kontejnera?". Tada sam prvi put čula za tu informaciju. Kad sam se sabrala, pitala sam je da li je to istina. Rekla mi je "Da, da, mi to znamo, bila si u kutiji ostavljena, nepokrivena, da umreš. I ti tražiš tu osobu." Ne mogu da tvrdim da je to bilo tako, jer mi je to rečeno preko telefona, ali da jesam bila kod škole i na ulici, jeste istina.

Uskoro je došla prvo do rođaka biološke majke, pa i samog razgovora sa njom. A, da bi došla do toga ko joj je majka, morala je da razgovara sa čak sedam žena koje su napustile svoju decu te godine na Kosovu. U prvi mah, žena za koju je saznala da je njena majka, odbijala je to da prizna. A onda.

- Htela sam da je pitam zašto. To sam i u knjizi zapisala "I tikva ima korene". Prvo, ja sam tad bila devojka, znala sam da ću jednog dana biti majka i nečija žena. Zanimalo me je da znam, da ne daj bože, naletim na nekoga ko mi je rođak. Do susreta je došlo preko ljudi, na kraju mi se javio njen brat od strica, koji mi je rekao ko je ona. Zanimljivo je da sam morala da pričam sa sedam žena, jer je 1993. na 1994. čak njih sedam napustilo svoju decu. U razgovoru sa svakom od njih pričala sam o tome kada je koja napustila svoje dete i zašto. Onda sam došla do nje, pozvala je. Znala sam da ima porodicu, sve i nisam želela da joj kvarim tu idilu. Prvo nije htela da prizna, pa je onda rekla da je to neka njena rođaka, i na kraju je ipak priznala sve, došla je u Leksovac. Zagrlila me je, počela je da plače. Ne mogu da kažem da sam bila ravnodušna u tom trenutku - bila je iskrena tokom medijskog istupanja.