Majka mu je Amerikanka, a otac srpskog porekla: Stevan je sam naučio ćirilicu i latinicu preko interneta, obožava Srbiju!

Moja majka je Amerikanka, a moj otac uopšte ne govori srpski jezik, nijednu reč, a ja sam sve što znam naučio sam, prvo ćirilicu pa i latinicu.

U Americi gde živi na stotine mladih Srba koji, iako su im roditelji tek pre koju godinu došli iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Hrvatske, ne govore ili veoma slabo govore srpski jezik.

To nije slučaj sa Stevanom Milesunićem (23) koji, iako je, kao i njegov otac, rođen u Americi, odlično govori jezik koji mu nije čak ni maternji, jer je njegova majka – Amerikanka.

Stevan, koji živi u mestu Merilvil, u američkoj državi Indijana, svira i dva tradicionalna srpska instrumenta. Trubu je već prilično usavršio, a odskora sa puno uspeha vežba i harmoniku…

- Moja majka je Amerikanka, a moj otac uopšte ne govori srpski jezik, nijednu reč, a ja sam sve što znam naučio sam - pomoću interneta. Prvo sam učio ćirilicu, pa onda i latinicu, tako da znam da pišem i čitam oba pisma. Možda ne govorim baš najbolje, pogrešim u ponekom padežu, ali se trudim da ispravim i usavršim moj jezik, kaže Stevan Mileusnić za Serbian Times, pa nastavlja:

- Moji sa očeve strane su poreklom iz Like, iz sela Brlog kod Otočca, blizu Plitvičkih jezera. Potičem iz četničke porodice, a moj đed, koji je bio borac pod komandom vojvode popa Momčila Đujića, je došao ovde u Ameriku posle Drugog svetskog rata. Zato ja gde god idem ponosno ističem da potičem od Đujićevog četnika.

Foto: Youtube printscreen

- Kad sam bio mali nikada nisam išao u Srbiju, što sam ja mnogo želeo. Onda sam jednom upitao mog oca da li možemo da odemo tamo, a on mi je rekao: “Kad naučiš srpski, vodiću te u Srbiju!” I tako je i bilo. Za mene je to bio veliki motiv, baš sam se potrudio i onda pre godinu i po dana prvi put otišao u Srbiju, u Beograd. Sa mojim drugarom sam se smestio na Studentskom trgu, ostao sam tamo punih mesec dana, proslavio Božoć i Srpsku novu godinu, putovao u razna mesta i oduševio se. Nikada to neću zaboraviti. Daće Bog da ovog septembra prvi put obiđem Krajinu i rodno selo moga đeda kraj Otočca, da vidim odakle su moji, kaže naš mladi zemljak.

Osim tog obećanog putovanja, kaže da ga je za učenje jezika predaka inspirisao strah od zaborava, kome je želeo da se otrgne.

- Nisam hteo da zaboravim odakle sam, odakle je došao moj đed. Da ne zaboravim tu tradiciju, kulturu, sve ono na šta možemo da budemo veoma ponosni mi Srbi. Mi jesmo mali narod po brojnosti, ali smo veliki narod po svemu ostalom. Uvek smo bili ponosni, borili se za slobodu i bili na pravoj strani, protiv Turaka, Austrougara, nacista, fašista… Moj đed je umro pre 11 godina i žao mi je što nije dočekao da me čuje kako dobro pričam srpski. Moja baba je još uvek živa, ima 98 godina, i sa njom pričam na srpskom, što njoj mnogo znači. Svaki put joj krenu suze.

"Kad jednog dana budem imao decu, naučiću ih da govore srpski"

Osim jezika, Stevo se sa porodičnom tradicijom povezao i preko tradicionalnog srpskog instrumenta, trube.

- Kad sam bio mlađi počeo sam da sviram trubu u školi, pre otprilike tri godine. Počeo sam sa našim pesmama i one su mi najdraže, njih najčešće sviram. Želja mi je da jednog dana zasviram sa svojim orkestrom na Saboru trubača u Guči i trudiću se da mi se ta želja i ostvari. Takođe sam proletos počeo da sviram i harmoniku, što je još jedan instrument koji mnogo znači nama Srbima. Sve pesme naše koje znam sam sam naučio, nisam imao profesora već sam gledao na Youtube i išao po sluhu, kaže Steva i dodaje da je i ove godine ugostio brojne svoje prijatelje Amerikance na srpskom festivalu pri Crkvi Svetog Save u Merilvilu.

- Sve im se ovde dopada, naša hrana, muzika, vole da popiju po rakiju, ali im je najfascinantnije to što se mi i dalje držimo svojih običaja i čuvamo svoju tradiciju i kulturu. Svi oni su četvrta, peta, šesta generacija Amerikanaca i nemaju nikakve veze sa njihovim korenima, ne znaju odakle potiču. Oni prepoznaju tu razliku i veoma cene to kod nas Srba.

On je ponosan što je ime dobio po đedu (koji se zvao Stefan) i što je ono takođe deo srpske tradicije.

-To je ime koje su nosili naši slavni kraljevi, Nemanjići, Stefan Uroš, Stefan Dečanski, Stefan Dušan…Mislim da ima potiče iz grčkog i da znači “kruna” ili tako nešto. Ali sam ponosan i što je to ime moga đeda i što zahvaljujući meni živi i sećanje na njega. To i meni pomaže da ne zaboravim ko sam i odakle sam, da čuvam tu pravoslavnu tradiciju. Kad jednog dana budem imao decu, naučiću ih da govore srpski jezik!