Preminula Vesna iz Vranja! Srbija skupljala novac za njene proteze: Bacila se na granatu da bi spasila svoju ćerku

Preminula Vesna Stojković iz Vranja za čije je proteze i lečenje ranije Srbija sakupljala pomoć.

Posle kraće bolestu u Vranju je preminula Vesna Stojković (55), koja je ostala bez obe noge, od posledica ranjavanja prilikom bombardovanja.

Kako je saopštila porodica, Vesna je preminula posle kraće bolesti.

U akcijama Fondacije „Budi human” , koje su realizovane proteklih godina, građani Srbije prikupljali su sredstva za Vesnine proteze i rehabilitaciju. Geleri su završili u njenom telu, a u posleratnim godinama, od komplikacija nastalih tokom ranjavanja, amputirane su joj obe noge.

Vesna je sahranjena na Bunuševačkom groblju u Vranju.

Foto: Privatna arhiva

 

Iza sebe je ostavila ćerku, unuku i supruga. Podsetimo, ovo je borbena priča o Vesni iz Vranja: 

Bombardovanje Srbije 1999. godine Vesni Stojković (52) iz Vranja zauvek je promenilo život. I tada se prisećala kako je prolazila pored kasarne, kada je začula jaku detonaciju. U rukama je nosila ćerku Mariju koja je tada imala samo godinu i po dana. Vesna se kao majka lavica bacila na bebu da je zaštiti, a geleri su joj isekli noge. U jednom trenu našla se na zemlji u lokvi krvi.

Ne samo što je od tada nepokretna, Vesna se 2006. godine suočila i sa teškom bolešću. Osećala je da nije dobro i znala je da su geleri počeli da "rade svoje".

- Osećala sam se jako loše, i tako su mi ustanovljene dve autoimune bolesti, a nakon toga i kancer debelog creva. Krvarila sam i imam velike bolove, na kraju su mi rekli ili da mi seku noge ili da operišu glavu. Ja sam rekla da dajem sve, samo noge ne, i bez njih sam i ostala. Dugo sam se oporavljala, ali nažalost usled biološke terapije i lekova sam smršala 14kg. Sada imam novu muku i molim za pomoć - pričala nam je tada Vesna.

Kada su joj amputirane noge, imala je 58.5 kilograma i na tu kilažu su joj rađene proteze. Tada je zbog bolesti smršala i hitno su joj bile potrebne nove proteze, kako bi mogla da izađe iz stana.

- Živim sama, ćerka se udala, a ja sam na petom spratu bez lifta i komšije su sve starije, hitno mi treba pomoć kako bi mogla da izlazim i idem na kontrole trpim velike bolove. Novac za proteze imam, ali nemam za ležanje u bolnici, jer su mi atrofirali mišići i potrebno je vreme da se sve sredi. Ćerka se udala i ja ne želim da je zovem da me ona podiže i spušta, ima malo dete i to je dovoljno naporno, ne mogu ja mojim životom da je opterećujem dodatno. Meni je potrebno 70.000 dinara kako bih platila bolnicu a za proteze imam novac na računu, te ovim putem molim ljude koji mogu, da mi pomognu oko ovog novca da uradim te proteze i nastavim da se borim za život - poručila je tada Vesna.

Foto: Privatna arhiva

 

Vesna se s bolom prisećala u našim razgovorima i detalja dana koji joj je promenio život.

- To je bilo 5. aprila 1999. godine, prolazila sam pored kasarne gde sam i radila, kao i moja majka. Počelo je bombardovanje, ali ja nisam znala šta se dešava. Ćerka Marija mi je bila u rukama, bila je beba. Kada sam čula detonaciju, padale su bombe oko nas, a ja sam se bacila na moju Mariju, samo mi je bilo bitno da ona bude živa. Otvorila sam oči, i videla svuda krv, vikala sam samo "gde mi je Marija, da li je živa". Sledeća scena je bila kada sam videla čoveka koji je radio na kapiji, imao je gde da se skloni, ali nije, uzeo je moju Mariju u jednu ruku, a u drugoj je nosio pušku, trčao je i odveo je na sigurno - pričala je tada Vesna.

Kako je pričala, taj dan nikada neće zaboraviti, jer kada su je odveli u bolnicu, ona nije znala gde je njena ćerka. 

- Odveli su me u bolnicu, radili sve analize, imala sam nekoliko gelera u nogama, sedam slomljenih rebara i tri prljena. Sve vreme sam razmišljala gde mi je dete, a videla sam da joj je glavica povređena, i ja sam imala unutrašnje krvarenje. Brinuli su o meni u bolnici, a ja sam tražila da me puste napolje, da nađem svoje dete. Igrom slučaja, taj čovek koji je odveo Mariju. dao ju je nekoj ženi, pa je ona dala dalje kolegi, na kraju su je smestili u štampariju kasarne, i tako ju je moja porodica našla - prisećala se teških trenutaka.