ŽELELA SAM DETE, ALI NIJE MI SE DALO! Pevačica narodne muzike i zvezda devedesetih ogolila dušu u svojoj prvoj ispovesti za Hit!

Tokom rata nisam zatrudnela jer sam bila pod velikim stresom, mom mužu je poginuo otac... * Kasnije sam htela da idem na vantelesnu oplodnju, ali sticajem okolnosti nisam otišla * Mislila sam da ima vremena za decu, a vreme je samo odmicalo * Srećna sam što je moj pokojni brat imao dvojicu sinova. Bliski smo, gledam ih kao da sam ih rodila, kaže Branka Sovrlić

Branka Sovrlić kaže da je želela da ima decu, ali da joj se nije dalo!

Pevačica, koja je tokom karijere snimila hitove "Lido, Lidija", "Bilo bi dobro" i druge, sa suprugom Sadikom Pašićem uživa u harmoničnom braku još od 1984. godine.

Foto: printscreen instagram/branka_sovrlic

Mada poseduju nekoliko nekretnina i privatni biznis, nisu uspeli da se ostvare kao roditelji.

Međutim, Branka je srećna što su pored nje odrastali sinovi njenog pokojnog brata Branka, Ivan i Dejan, za koje je mnogo vezana.

Foto: Privatna arhiva

Rođena Mostarka kaže da je imala srećno detinjstvo i da je mama od malih nogu ugađala njoj i bratu.

- Čim vidim trešnje, podsete me na detinjstvo. Rođena sam 2. juna, kada ih ima najviše. Moja mama Anica je za svaki moj rođendan pravila proslave, sa raznom hranom, tortom i na kraju bi nam donosila dve velike činije trešanja - priseća se Branka i dodaje da je od malena zavolela pevanje:

- Rano sam krenula na sve muzičke sekcije u školi jer je učiteljica primetila da me muzika interesuje. Bila sam i u dečjem horu. U Mostaru sam živela deset godina i onda je moja tata Manojlo, koji je bio vojno lice, dobio prekomandu za Skoplje. Kad smo odlazili, plakali smo. Bilo nam je teško jer smo se rastajali s drugarima, komšijama...

Nije joj bilo lako da se navikne na novu sredinu:

- Kad izađem napolje, sedela sam sama kao siroče jer nisam znala makedonski, dok su se druge devojčice igrale loptom. Pitale su me:"Sakaš li da se igraš?", a ja nisam razumela ni reč! Makedonski mi je tada bio teži od engleskog. Pokazale su mi loptu i objasnile da me zovu da se igram sa njima. Posle sam se navikla i naučila jezik. U kraju u kom smo živeli su uglavnom bila deca vojnih lica i to je bila multinacionalna sredina. To mi je bilo prelepo.

Prema njenim rečima, otac joj je bio veoma strog, a majka blaga i nežna.

- Na terasi smo imali kesu punu kestenja. Pošto su mama i tata voleli da prilegnu popodne i da se odmore, jedan dan smo brat i ja bili na terasi i gađali ljude kestenjem. Kada nas je tata video, uzeo je svoj kaiš. Kaznio nas je i to nam više nije palo na pamet da uradimo! Bila sam mnogo vezana za brata. Iako je Branko bio mlađi od mene godinu dana, naučio me je da vozim bicikl. Zajedno smo svirali i harmoniku koju nam je tata kupio i na kojoj smo vežbali s privatnim profesorom. Otac nam je rekao: "Ko od vas dvoje bude bolji, harmonika je njegova". Bila sam odlična, ali kada sam krenula u hor u Skoplju, rekla sam bratu: "Evo, ti sviraj, jer ja pevam." Zatim sam primljena u prvu generaciju gradskog hora, koji postoji i danas. Nismo pevali dečije pesme, već ozbiljne. Tada sam prvi put letela avionom, išla sam sa horom u Švajcarsku. Sa gradskim horom sam nastupala u Univerzalnoj dvorani u Makedoniji i poseban trenutak za mene je bio kad sam kasnije napravila svoj koncert tamo. Ljudi u Skoplju su predivni i mislim da nije bio nijedan čovek da mi tada nije doneo cveće. Takođe, u osnovnoj školi sam igrala balet, rukomet i lepo sam crtala, a moji radovi su bili na izložbi.

Brankina majka je u Mostaru imala posao, ali je u Skoplju postala domaćica.

- Bila je svestrana žena. Sama je naučila da šije, pa joj je tata kupio mašinu. Šila je garderobu za brata i mene, pa sam uvek imala posebne haljine.

Međutim, samo što je Branka upisala srednju školu, morala je ponovo da se seli.

- Upisala sam gimnaziju, a tata je posle 15 dana dobio prekomandu za Niš. Preselili smo se i tamo sam upisala Ekonomsku školu i učlanila se u Kulturno-umetničko društvo. I jednom kada sam nastupala sa njima, zapazili su me ljudi iz Beogradske estrade. Videli su me na jednom koncertu u Ivanjici, pa su došli kod mojih roditelja da pitaju da li mogu da nastupam. Mama i tata su mi dozvolili. Dobila sam honorar koji je bio kao tatina mesečna plata. Moja porodica i ja smo videli da to nije mnogo naporno, a kasnije su i mama i tata dolazili na moje nastupe - priseća se Sovrlićeva.

Iste godine kada je objavila prvi album "Trebaš mi", Branka je upoznala svog sadašnjeg muža Sadika Pašića Paju:

Foto: Privatna arhiva

- Na jednom koncertu u Vrbasu nastupala sam sa Lepom Lukić i Tomom Zdravkovićem. Nisam još imala svoju ploču, pa sam pevala Tomine pesme koje je on napravio za Silvanu Armenulić. Kada sam izašla na binu, dobila sam gromoglasan aplauz. Lepa mi je rekla: "Pa ti pevaš kao ja!" Zatim su ljudi iz Beogradske estrade predložili PGP da kod njih snimim ploču. Predala sam im demo-snimke i dobila "zeleno svetlo". Ploča je objavljena 1984, kad sam i počela da se zabavljam sa suprugom.

Sovrlićeva se priseća kako je upoznala čoveka svog života.

- Moj muž je bio najpoznatiji menadžer, karijeru je počeo sa "Bjelim dugmetom", a kasnije je radio sa Šabanom Šaulićem, Tomom Zdravkovićem, Harisom Džinovićem... Ljudi iz Beogradske estrade su me poslali da pevam na moru. Tamo je bio orkestar Miće Radovanović iz Sarajeva, sa kojim je, inače, moj suprug radio. Paja je došao poslednje veče naše turneje u Bečićima da se nešto dogovori sa orkestrom. Tada smo se prvi put sreli. Kada je video kako pevam i kako izgledam, odmah sam mu se dopala. Ipak, iskritikovao je moj omot za ploču, na kom je bila moja fotografija i crna pozadina. Rekao mi je: "Zašto tako lepa, zgodna, a slikana do pola tela?" Međutim, taj omot je rađen za PGP i sve je moralo da bude smerno - objašnjava pevačica.

Foto: Privatna arhiva

Nakon što su se upoznali, Branka i Sadik su počeli da sarađuju.

- Paja je bio uporan, zvao me je na fiksni telefon i nudio mi da idem na turneje. Posle godinu i po dana sam pristala. Nakon toga smo se bolje upoznali, a potom i venčali. Nismo pravili svadbu, već samo ručak za uži krug ljudi.

Pevačica za svog muža ima samo reči hvale.

- Veoma je inteligentan, uvek je radio nekoliko poslova, nije želeo da prima samo jednu platu. On je jedini menadžer koji nikada nije imao nijedan fijasko. Kad je organizovao turneje, uvek je sve bilo puno. Bilo je i navalentnih pevača koji su ga uporno zvali da im pomogne da naprave solističke koncerte. Sarađivao je i sa Vesnom Zmijanac. Kad je snimila prvu ploču, nazvala je Paju da presluša pesme. Zajedno smo otišli kod nje na Banovo brdo. Čuo je njene numere i rekao da odmah može da joj organizuje koncertnu turneju. Vesnin tadašnji muž je bio sumnjičav i predložio je da bude gošća na turneji Halida Bešlića, pa tek sledeće godine da ide sama. Međutim, Paja je uspeo da je ubedi! Ponudio joj je veliku cifru za koncerte. Dao joj je toliko para unapred, da je za taj novac mogla da kupi stan. Gosti smo joj bili Slavko Banjac i ja, a gde god da smo pevali, bilo je krcato.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka Sovrlićeva je punila hale širom bivše Jugoslavije, ali i u inostranstvu.

- Tada se mnogo radilo, svaki dan sam imala neku zabavu, koncert... Bila su to srećna vremena. Čak jedno vreme nismo pevali u inostranstvu, jer smo ovde više zarađivali. Kad sam imala nastupe u Evropi, nisam htela na duže da se odvajam od supruga, pa bih odlazila na vikend i brzo se vraćala kući. Paja nikad nije išao sa mnom, osim kada sam pevala na koncertima koje je on organizovao - kaže Branka i dodaje da joj je muž napisao neke od najvećih hitova:

- Pesme "A tebe nema", "Lido, Lidija" i još neke, koje i danas traju, Pajine su. Pisao je isključivo za mene. Među njima je i numera "I bez tebe živeti mogu", koja je baš bila hit. Dotad su svi kukali u pesmama kako ne mogu bez nekog, a ovo je bila suprotnost. Posle, kad sam na jednoj ploči imala hitove "Bilo bi dobro", "Šiki-šiki, baba", Paja mi je napravio koncert u Hali sportova u Beogradu. Bilo je prepuno! Imala sam i po tri koncerta dnevno.

Uskoro je počeo rat, za koji kaže da joj je jedan od najružnijih perioda u životu o kome ne voli da priča.

- Svuda imam rodbinu i uvek sam živela u multinacionalnim sredinama, pa mi je sve to teško palo. Svuda ima i dobrih i loših ljudi. Suprug i ja smo tada živeli u Beogradu, a njegov tata je poginuo za vreme rata. Moj otac je bio u penziji, pa nije bio na ratištu, ali ga je sve to mnogo pogodilo, dobio je šećer i preminuo. Nije znao da ima dijabetes, a kada je otkrio, bilo je kasno. Posle svega, mogu da kažem da za mene granice ne postoje. Gde god da odem, svuda me prihvataju kao svoju. U Nišu kažu:"Naša Nišlijka", u Skoplju govore: "Ona je iz Skoplja krenula"... Mostar je moj rodni grad, a u Sarajevu me vole zbog muža: "To je naša Brankica, naša snaja".

Branka smatra da je rat jedan od razloga što Paja i ona nemaju decu.

- Želela sam da imam decu, ali se nije dalo. Prvo je ratni period bio mnogo stresan, pa i suprugu je poginuo otac... Kasnije sam htela da idem na vantelesnu oplodnju, jer sam znala da su neke moje koleginice išle i dobile barem po jedno dete, ali sticajem okolnosti nisam otišla. Mislili smo: "Ma, ima vremena", a vreme je samo odmicalo... Srećna sam što moj brat ima dvojicu sinova. Baš smo bliski, gledam ih kao svoje. Ponosna sam na njih što su završili fakultete i što su dobri ljudi.

Pre tri godine zadesila ju je velika tragedija, ostala je bez brata.

- Izgubila sam oca, a zatim majku pre deset godina, ali kada mi je brat preminuo, samo što mi srce nije stalo. To mi je mnogo teško palo! On je toliko bio dobar i zdrav, ali je dobio karcinom grla i umro.

Foto: printscreen

Sovrlićeva danas sa suprugom uživa u svemu što su stekli vrednim radom. Na komentare da je jedna od najbogatijih žena na estradi, kaže da to nije istina.

- Imamo kuću sa bazenom na Ilidži i još neke stanove, ali ima bogatijih od mene, koji imaju mnogo više nekretnina. Ne znam zbog čega se samo o meni priča?! Volim da opremam naše kuće i stanove, uživam u tome, a ukrase donosim sa svih krajeva sveta. Međutim, naučena sam da se prostrem koliko mi je jorgan dugačak. Nikada kredit nisam uzela, kupim za onoliko para koliko imam i uvek sam štedela i za crne dane - priča Branka, koja ima i restoran u samom centru Sarajeva:

- Restoran se nalazi na Baščaršiji. To je bio svekrvin lokal, renovirali smo ga i evo radimo već 22 godine. Dolazi mnogo ljudi iz Srbije i drago im je kada me vide. Slikaju se sa mnom i dobijam komplimente da uživo bolje izgledam.

U jednu od mnogih nekretnina koje Sovrlićeva ima u Beogradu, pre nekoliko godina su upali lopovi i to dok je pevačica bila u stanu.

- Ne volim o tome da pričam. To je period kada je bilo mnogo pljačkaša, ma nema pevača kome nisu obili stan! To se desilo i mojoj komšinici, koja je penzionerka i živi baš do mene. Ja sam se pobila sa lopovima, pa su me udarili. Reagovala sam srcem. Na sreću, uhvatili su ih. Nakon toga, moj muž je postavio kamere, nabavio posebna vrata... Dugo posle toga kada bih ulazila u kuću, gledala bih da li mi je sve na mestu. Teško je kada znate da vam je neko preturao po stvarima.
Posle mnogo godina karijere, narodna pevačica kaže da i dalje uživa u svom poslu.
- Sada manje radim privatne zabave, uglavnom samo koncerte. Imamo posla i oko restorana, tako da je to mnogo obaveza. Snimim svake godine barem jedan singl, a sada ću dva! Volim i da gostujem u emisijama. Bez muzike ne mogu. Kao što kaže Lepa Lukić: "Dok pevam, živim." Živim onako kako želim, a radim ono što volim.