(UZNEMIRUJUĆE) Beograđanka spavala pored mrtvog brata: Njena mračna tajna krije poveznicu sa najpoznatijim psihopatama

Šta se dogodi kada se linija između sveta živih i sveta mrtvih potpuno izbriše u umu pojedinca? Od Rusije gde su dečiji leševi postajali lutke, preko američkih farmi na kojima su ljudski ostaci pretvarani u nameštaj, pa sve do stanova u Beogradu gde se spavalo tik uz mumificirana tela najbližih.

Slučaj Anatolija Moskvina ostaje zabeležen kao jedan od najbizarnijih i najjezivijih u modernoj istoriji kriminalistike. Pre nego što je njegova tajna otkrivena, Moskvin je važio za izuzetno cenjenog, natprosečno inteligentnog akademika.

Foto: youtube printscreen

Bio je filolog koji je govorio čak 13 jezika, i istoričar školovan na Moskovskom državnom univerzitetu. Njegova uža specijalnost bila je nekrologija, proučavanje groblja, istorije sahranjivanja i epitafa. 

Međutim, iza ove akademske posvećenosti krila se mračna opsesija smrću i okultizmom koja je, prema njegovim kasnijim rečima, počela još u detinjstvu.

Tvrdio je da su ga na jednoj sahrani odrasli naterali da poljubi u čelo preminulu devojčicu, što je u njegovom umu pokrenulo patološku fascinaciju umrlim devojčicama.

Ova bolesna opsesija dobila je svoju najstrašniju formu kroz sudbinu Olge Čardimove, devojčice koja je postala centralna figura u njegovom svetu.

Foto: youtube printscreen

Olga je tragično nastradala u maju 2002. godine, kada ju ubio jedan narkoman. Devojčica je sahranjena na lokalnom groblju, a Moskvin je nju saznao preko čitulja i lokalnih medija.

Nedugo nakon sahrane, otkopao je njen grob, izvukao telo iz sanduka i odneo ga u svoj stan u velikoj putnoj torbi, nakon čega je grob pažljivo zatrpao kako niko ne bi posumnjao šta se dogodilo.

Punih 9 godina Olgina majka je redovno posećivala prazan grob svoje ćerke, donoseći igračke i cveće, nesvesna da telo deteta uopšte nije tamo.

Tokom tih godina, na grobu su se počele pojavljivati bizarne i uznemirujuće ceduljice potpisane sa "Dobri čarobnjak". Natalija tada nije mogla ni da nasluti da je autor tih poruka čovek koji drži telo njene ćerke u svojoj sobi.

Foto: youtube printscreen

Moskvin je živeo u stanu sa roditeljima, koji su veći deo godine provodili na selu. Čak i kada su bili u stanu, sin je uspevao da ih ubedi da su jezive figure u njegovoj sobi samo ručno rađene lutke.

Proces kreiranja ovih "mumificiranih lutaka" bio je užasan - Moskvin bi ih, nakon eshumacije, sušio u svom stanu koristeći mešavinu sode bikarbone i soli, a unutrašnjost tela bi ispunjavao krpama.

Preko lica bi im stavljao voštane ili plastične maske kako bi sakrio tragove raspadanja. Sve devojčice je oblačio u svetle dečije haljine, stavljao im šminku, perike i šarene čarape, a u grudne koševe nekih od njih ugrađivao je muzičke kutije koje bi svirale dečije melodije kada bi ih pritisnuo.

Među svim telima, Olga Čardimova je bila njegova "omiljena lutka" i zauzimala je centralno mesto u sobi. Kupovao joj je igračke, slavio njen rođendan svake godine, gledao crtane filmove sa njom i čitao joj priče pred spavanje, stvarajući u svom umu iluziju da joj pruža ljubav.

Foto: youtube printscreen

Sve je otkriveno sasvim slučajno u novembru 2011. godine.

Policija je došla na vrata Anatolija Moskvina kako bi ga, kao stručnjaka za nekrologiju, konsultovala u vezi sa serijom skrnavljenja grobova na jednom jevrejskom groblju.

Kada su operativci zakoračili u njegov stan, zatekli su prizor koji je prevazišao i najgore horor filmove - u sobama je pronađeno ukupno 26 mumificiranih tela devojčica.

Na suđenju koje je usledilo, Moskvin se branio tvrdnjom da je bio duboko usamljen i da je samo želeo da ima decu. Sud je, na osnovu detaljnih pregleda, utvrdio da Moskvin pati od teškog oblika paranoidne šizofrenije, zbog čega je proglašen mentalno nesposobnim za suđenje.

Umesto u zatvor, poslat je na obavezno psihijatrijsko lečenje u zatvorenu ustanovu visoke bezbednosti, gde se i danas nalazi.

Nameštaj pravljen od ljudske kože

Slučaj Eda Gina stoji kao jedan od najuticajnijih i najmračnijih kamena temeljaca u istoriji američke kriminologije. Njegova zlodela, otkrivena u jesen 1957. godine u Plejnfildu u Viskonsinu, bila su toliko nezamisliva za tadašnju javnost da su zauvek promenila pop-kulturu i inspirisala kultne horor filmove poput "Psiha", "Teksaškog masakra motornom testerom" i "Kad jaganjci utihnu".

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Da bismo razumeli kako je Ed Gin postao "Kasapin iz Plejnfilda", moramo se vratiti u njegovo detinjstvo i u dom koji je vodila Augusta Gin, religiozna žena koja je svoju porodicu držala u potpunoj izolaciji.

Augusta je učila Eda i njegovog starijeg brata Henrija da je svet prepun greha, da su sve žene osim nje bludnice. Edov otac je bio nasilni alkoholičar koji je rano umro, ostavljajući dečake prepuštene majčinoj tiraniji.

Ed je razvio bolesnu privrženost prema majci, i za njega, trenutak njene smrti je bio početak propadanja njegovog krhkog uma. Zapečatio je majčinu sobu, ostavljajući je netaknutu dok je ostatak kuće počeo da toni u prljavštinu i haos.

Gin je u narednih nekoliko godina posetio lokalna groblja više od 40 puta. Tvrdio je da je bio u nekoj vrsti transa i da je uspeo da ekshumira i oskrnavi najmanje devet grobova, odnoseći delove tela ili čitave leševe nazad na svoju usamljenu farmu, tražeći leševe žena sličnih njegovoj majci.

Želeo je da doslovno "uđe u kožu" svoje majke - počeo je da kreira odelo od prave ljudske kože koje bi oblačio kako bi se u svojim vizijama transformisao u nju, pokušavajući da na taj način oživi jedinu osobu koju je ikada voleo.

Ubrzo je prešao granicu između skrnavljenja grobova i aktivnog lova na žive ljude.

Prva žrtva bila je Meri Hogan, vlasnica restorana u njegovom gradu. Gin je često svraćao kod nje, a meštani su se kasnije sećali da se u više navrata šalio kako Meri visi kod njega na farmi, što su svi tada odbacivali kao ekscentrični humor čudnog, ali naizgled bezopasnog komšije.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Kraj njegovom tajnom životu došao je 16. novembra 1957. godine, kada je nestala Bernis Vorden, vlasnica lokalne gvožđare. Njen sin, koji je bio zamenik šerifa, pronašao je račun na ime Eda Gina kao poslednji zapis u knjizi prodaje. Te iste večeri, policija je upala na Ginovo imanje kako bi izvršila pretres. 

Prvi stravičan prizor bilo je obezglavljeno telo Bernis Vorden, koje je visilo sa plafona, okačeno za noge i rasoreno poput divljači.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Ulaskom u samu kuću, policajci su otkrili pravi muzej užasa. Gin je od ljudskih ostataka napravio nameštaj i upotrebne predmete: fotelje su bile presvučene ljudskom kožom, lobanje su služile kao zdele za supu i ukrasi na stubovima kreveta, a od ljudske kože bili su napravljeni abažuri za lampe, kaiševi, pa čak i maske za lice koje su visile na zidovima.

U kutijama su pronađeni delovi tela Meri Hogan, kao i kompletno "žensko odelo" od kože koje je Gin koristio u svojim ritualima.

Na saslušanju, Ed Gin je bio iznenađujuće miran i kooperativan. Detaljno je opisao svoje postupke, ponavljajući da nije u potpunosti razumeo težinu onoga što radi.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Dijagnostikovana mu je šizofrenija i hronična psihoza, usled čega je proglašen neuračunljivim za suđenje i poslat u državnu psihijatrijsku bolnicu.

 Tek deset godina kasnije, 1968. godine, lekari su procenili da je dovoljno svestan da mu se može suditi za ubistvo Bernis Vorden.

Proglašen je krivim, ali zbog mentalnog stanja ponovo je vraćen u umobolnicu. Ed Gin je ostatak svog života proveo kao uzoran i miran pacijent, baveći se baštovanstvom i stolarijom, sve dok nije preminuo od raka i respiratornih problema u julu 1984. godine, u svojoj 77. godini. 

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Tragična priča jedne Beograđanke

Jedan duboko uznemirujući domaći primer koji se savršeno uklapa u psihološku matricu suživota sa preminulima odigrao se u junu 2021. godine u samom srcu Beograda, na opštini Zvezdara.

U zgradi na Zvezdari, stanari su nedeljama osećali težak, neprijatan miris koji se širio hodnicima. Prvobitno su mislili da porodica jednostavno ne provetrava stan, s obzirom na to da su brat i sestra koji su tu živeli bili povučeni i retko su komunicirali sa okolinom.

Kada je miris postao potpuno nesnosan, alarmirana je policija, koja je puna dva sata pokušavala da uđe u stan. Na vratima je stajala žena koja je histerično odbijala da ih pusti unutra, preteći da će se ubiti, čas govoreći da joj je brat tu, a čas da nije.

Kada su policajci konačno uspeli da uđu u stan, zatekli su scenu koja je podsetila na pronalazak Moskvina u Rusiji. Na krevetu je ležalo telo njenog brata koji je u tom trenutku bio mrtav već oko dva meseca.

Zbog protoka vremena i specifičnih uslova u zatvorenoj prostoriji, telo se već nalazilo u poodmakloj fazi raspadanja i doslovno se prirodno mumificiralo. Najjeziviji detalj čitave istrage bio je taj što je njegova sestra sve to vreme, punih 60 dana, spavala na krevetu odmah pored njega.

Živela je u potpunom mraku i tišini stana, ponašajući se kao da se ništa neobično ne dešava, dok je komšijama koji su pitali za njega ranije govorila kako su možda otišli na selo.

Kako se ubrzo saznalo, ova žena je bila registrovani psihijatrijski bolesnik, a ovo joj nije bio prvi put da živi pored leša člana porodice.

Pet godina ranije, dok je živela u stanu na Karaburmi, na identičan način je provela dane pored tela svoje preminule majke, nakon čega je bila hospitalizovana u klinici "Laza Lazarević".

Baš kao što je Ed Gin bio potpuno nefunkcionalan bez autoriteta i prisustva svoje majke Auguste, za nju njihova tela nisu bila leševi, već jedini preostali stubovi njene krhke egzistencije.

Foto: Shutterstock

Ovaj beogradski slučaj zatvara krug sa pričama o Moskvinu i Ginu, pokazujući da patologija suživota sa preminulima ne mora uvek imati koren u svesnom sadizmu ili sakupljanju "trofeja".

Ponekad je reč o ekstremnom obliku šizofrenije i psihoze gde pojedinac, potpuno odsečen od društva, u mrtvom telu vidi jedinu utehu protiv usamljenosti. 

Sve tri priče dele istu stravičnu završnicu - svedočanstvo o tome koliko duboko ljudska psiha može da zastrani kada se ostavi sama u mraku.

BONUS VIDEO