Uništeni tragovi i sakrivena istina: Nemar na mestu zločina oslobodio monstrume?

U teoriji kriminalistike, prvih 48 sati nakon zločina nazivaju se "zlatnim prozorom", periodom u kojem forenzički tragovi govore najglasnije, a biološki materijal sa mesta zločina nepogrešivo ispisuje ime ubice.

Od luksuznih evropskih rizorta, preko hladnih podruma američkih predgrađa, pa sve do nepreglednih rečnih nasipa na Balkanu, tri stravične sudbine i tri različite istrage dele identičan forenzički hod kroz maglu.

Tajna iz kanala

Slučaj ubistva Jelene Marjanović (33), čije je telo pronađeno 3. aprila 2016. godine u kanalu punom vode na nasipu u borčanskom naselju Crvenka, predstavlja najveći, medijski najagresivniji i forenzički najkontroverzniji krivični proces u modernoj istoriji srpskog pravosuđa.

Foto: Arhiva

Drama je zvanično počela  2. aprila kada je njen suprug Zoran Marjanović prijavio policiji da je Jelena nestala nakon što je otišla da trči duž nasipa, dok je on na početku staze ostao da je čeka sa njihovom ćerkom.

Istraga je od samog starta osuđena na forenzički haos zbog kardinalnih propusta tokom prvih sati na terenu. Mesto potencijalnog zločina i čitav nasip nisu bili pravovremeno i hermetički zapečaćeni.

Foto: Informer

Tokom noći potrage i sutradan ujutru, kroz visoko rastinje, blato i sam kanal prodefilovale su  rodbina, novinske ekipe, meštani Borče čime su potencijalni tragovi stopala, mikro-vlakna i biološki materijal ubice nepovratno kontaminirani.

Kada je Jelenino telo locirano u kanalu, obdukcija je ogolila detalje egzekucije koji su odmah isključili teoriju o nasumičnom napadu pljačkaša. Nesrećna žena usmrćena je sa čak devet brutalnih udaraca oštrim, tupim predmetom u predelu glave koji su joj smrskali lobanju i naneli smrtonosne povrede mozga.

Forenzičari su utvrdili da je napadnuta s leđa, da je bežala kroz šipražje pokušavajući da spasi živu glavu, pri čemu je izgubila patiku i mobilni telefon, da bi na kraju bila bačena u vodu gde je udahnula mulj u pluća, što je značilo da je bila živa u sekundi kada je potopljena u kanal.

Međutim, forenzički preokreti i rat dokaza tek su predstojali na sudu. Ključni problem tužilaštva bio je hronični nedostatak ikakvog dokaza na samom telu žrtve, tačnije, pod njenim noktima i na njenoj odeći nije pronađen nijedan biološki trag ili DNK profil njenog supruga Zorana Marjanovića koji bi ga direktno povezao sa nanošenjem smrtonosnih povreda.

Umesto toga, optužnica se godinama gradila na komplikovanom mozaiku posrednih, indicijalnih dokaza. Glavni stubovi optužbe bili su tragovi blata specifičnog mineralnog sastava pronađeni na Zoranovim pantalonama, za koje je forenzika tvrdila da se savršeno poklapaju sa blatom sa dna kanala gde je Jelena ubijena, kao i izveštaj o veštačenju mobilnih telefona.

IT stručnjaci su tvrdili da je Zoran u 16.38 časova svesno isključio svoj mobilni telefon na 26 minuta, tačno u vreme kada se zločin odigrao, čime je navodno postao "nevidljiv" za bazne stanice u sekundi likvidacije.

Zoran Marjanović je u julu 2022. godine pred Višim sudom u Beogradu osuđen na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora za teško ubistvo. Međutim, u decembru 2023. godine, Apelacioni sud u Beogradu je potpuno ukinuo ovu presudu, pustio Marjanovića iz pritvora i naložio ponavljanje suđenja, uz obrazloženje da je prvostepena presuda doneta uz protivrečne činjenice i da posredni dokazi nisu dovoljni za doživotnu robiju bez jasnog biološkog traga koji ubicu smešta na mesto zločina.

Foto: Zoran Sinko

Deceniju nakon što je mlada pevačica izgubila život u borčanskom mulju, sa trajno uništenim mestom zločina iz prve noći i bez ijednog neoborivog DNK traga na telu žrtve, ubistvo Jelene Marjanović ostaje otvorena rana srpskog pravosuđa i večni dokaz kako propusti na terenu mogu da pretvore stravičan zločin u beskonačni sudski lavirint.

Siva zona između otmice i savršenog ubistva

Slučaj nestanka britanske devojčice Medlin Meken (3) , koja je 2007. godine isparila iz apartmana u portugalskom letovalištu Praja da Luš, važi za najkompleksniju i medijski najpraćeniju potragu za nestalom osobom u istoriji svetskog pravosuđa.

Foto: profimedia

Te kobne večeri, Medlin je ostavljena sa mlađim bratom i sestrom blizancima da spava u prizemnom apartmanu kompleksa "Oušn Klab". Njeni roditelji, lekari Geri i Kejt Meken, večerali su sa sedmoro prijatelja u restoranu udaljenom jedva 55 metara od sobe.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Grupa je napravila rigidan dogovor da naizmenično obilazi decu na svakih 20 do 30 minuta. Otac Geri je proverio decu u 21.05 i sve je bilo u savršenom redu, međutim, kada je majka Kejt ušetala u sobu u tačno 22.00 časa, zatekla je otvoren prozor, vrata koja lupaju na promaji i prazan krevet u kom je do pre nekoliko minuta spavala njena najstarija ćerka, dok su blizanci i dalje nepomično spavali u svojim krevecima.

Foto: profimedia

Od tog sekunda, istraga je osuđena na lutanje zbog serije kardinalnih, amaterskih grešaka portugalske policije. Lokalni inspektori nisu odmah blokirali drumski saobraćaj niti granicu sa Španijom, koja je bila udaljena jedva sat vremena vožnje, a mesto zločina je ostalo potpuno neobezbeđeno.

Kroz apartman 5A je u prvih nekoliko sati prodefilovalo najmanje dvadeset ljudi, čime su svi potencijalni otisci prstiju, mikroskopski tragovi i biološki materijal stvarnog otmičara nepovratno uništeni i zbrisani.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Tek u avgustu te godine, britanski forenzičari na teren izvode dva vrhunski obučena psa rase špringer španijel, Edija i Keli, od kojih je jedan bio dresiran isključivo za njušenje mirisa ljudskih leševa, a drugi za detektovanje tragova krvi.

Psi su nepogrešivo markirali specifične tačke iza kauča u dnevnoj sobi i u spavaćoj sobi apartmana, ali i prtljažnik automobila "reno senik" , koji su Mekenovi iznajmili tek 24 dana nakon nestanka devojčice.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Forenzička laboratorija u Birmingemu uspela je da iz prtljažnika izoluje delimičan DNK profil male Medlin, ali je sud morao da odbaci ovaj dokaz jer je uzorak bio suviše mali i visokokontaminiran, pošto se genetski materijal devojčice mogao preneti posredno, preko njene odeće i igračaka koje su roditelji prevozili u tom automobilu.

Policijska teorija je bila da su roditelji detetu slučajno dali preveliku dozu sedativa kako bi spavala dok su oni na večeri, da je devojčica preminula u apartmanu, a da su oni sakrili telo i lažirali otmicu. Ipak, zbog apsolutnog nedostatka materijalnih dokaza, portugalsko tužilaštvo je u julu 2008. godine zvanično povuklo status osumnjičenih sa roditelja i zatvorilo lokalnu istragu.

Slučaj je ponovo eksplodirao i dobio potpuno novi, jeziv zaokret tek kada je nemačko tužilaštvo u Braunšvajgu kao jedinu legitimnu metu istrage i glavnog osumnjičenog označilo svog državljanina Kristijana Briknera.

Reč je o osuđivanom pedofilu, silovatelju i profesionalnom provalniku koji je dokazano živeo u portugalskoj regiji Algarve u periodu od 1995. do 2007. godine, gde se u kamp-kućici krio i izdržavao pljačkajući turističke apartmane.

Foto: profimedia

Krunski forenzički dokaz protiv Briknera jesu logovi mobilne telefonije koje je policija rekonstruisala: njegov mobilni telefon je 3. maja 2007. godine u vreme nestanka bio povezan na repetitor u mestu Praja da Luš, lociran tačno ispred kompleksa "Oušn Klab" gde je obavio telefonski razgovor u trajanju od 30 minuta samo sat vremena pre nego što je majka zatekla prazan krevetac.

Brikner se trenutno nalazi u nemačkom zatvoru gde služi višegodišnju kaznu za brutalno silovanje starije žene koje je počinio upravo u toj istoj regiji u Portugalu. Ipak, iako nemačko tužilaštvo vodi slučaj pod pretpostavkom da je Medlin mrtva, zvanična optužnica za njeno ubistvo do danas nije podignuta.

Forenzika i dalje nema neoboriv biološki trag koji bi Briknera stopostotno vezao za devojčicu, zbog čega ovaj slučaj i dalje lebdi u sivoj zoni između britanske operacije koja se vodi kao istraga otmice i nemačkog procesa koji se tretira kao istraga ubistva.

Anatomija porodičnog košmara u Koloradu

Slučaj ubistva male kraljice lepote Džon Benet Remzi (6), koja je na Božić 1996. godine pronađena mrtva u podrumu sopstvene kuće u Bolderu, u državi Kolorado, ostao je zapisan kao jedan od najvećih forenzičkih fijaska u istoriji američkog pravosuđa.

Foto: profimedia

Sve je počelo u rano jutro kada je njena majka Petsi Remzi pozvala policiju i uspaničeno prijavila da je na stepenicama pronašla dugačko pismo u kojem nepoznata grupa traži otkupninu od  118.000 dolara za bezbedan povratak devojčice.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Lokalna policija je odmah po dolasku napravila seriju grešaka koje su zapečatile sudbinu ovog slučaja. Iako je prijavljena otmica, inspektori nisu obezbedili niti zapečatili ogromnu kuću Remzijevih. Kroz dom je satima slobodno defilovala rodbina, prijatelji porodice i lokalni sveštenik koji su šetali po prostorijama, čime su svi potencijalni otisci stopala, prstiju i mikro-tragovi stvarnog ubice kontaminirani.

Najteži trenutak dogodio se rano popodne kada je detektivka predložila ocu Džonu Remziju i porodičnom prijatelju da prošetaju kućom. Džon je otišao pravo u podrum i pronašao telo svoje ćerke, koja je bila umotana u belo ćebe.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Umesto da ostavi mesto zločina netaknutim, otac je u stanju šoka podigao telo devojčice, izneo ga na sprat i položio na pod u dnevnoj sobi, čime je uništio i poslednju nadu forenzičara da iz izolovanog položaja tela i okoline izvuku čiste materijalne dokaze.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Džon Benet je pretrpela stravičan udarac u glavu koji joj je polomio lobanju i izazvao unutrašnje krvarenje, nakon čega je usmrćena gušenjem pomoću improvizovane naprave za davljenje — takozvane garote, napravljene od kanapa i slomljene drške četkice za slikanje koja je pripadala njenoj majci.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Tokom narednih godina, istraga se podelila na dva duboko suprotstavljena tabora koja su vodila pravi rat kroz medije. Prva teorija, koju je zastupala policija Boldera, tvrdila je da iza zločina stoje sami roditelji - majka Petsi, koja je navodno u naletu besa zbog noćnog mokrenja u krevet slučajno povredila ćerku, a potom zajedno sa mužem lažirala otmicu i napisala pismo kako bi zaštitila porodicu.

Grafolozi su mesecima analizirali rukopis, utvrdivši da je pismo napisano na papiru izvučenom iz Petsine sveske i njenim flomasterom, pri čemu otac Džon nije mogao biti autor, dok analize majčinog rukopisa nikada nisu dale stopostotno jasan odgovor.

Druga teorija tvrdila je da je u kuću kroz otvoren prozor u podrumu upao uljez. Detektiv je ukazivao na trag obuće pored tela koji nije pripadao nikome iz porodice, kao i na mikro-tragove na telu koji su podsećali na povrede nanete elektrošokerom kako bi se devojčica onesvestila.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Ključni forenzički preokret dogodio se u laboratoriji. Tokom detaljne analize donjeg veša i odeće devojčice, forenzičari su uspeli da izoluju mikro-trag krvi koji je sadržao nepoznati muški DNK profil. Ovaj profil je ubačen u FBI bazu, ali se do danas nije poklopio ni sa jednim registrovanim kriminalcem, niti sa bilo kojim članom porodice Remzi.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Zbog ovog neoborivog biološkog traga koji ukazuje na treće lice, okružni tužilac je 2008. godine uputila zvanično pismo izvinjenja porodici Remzi, čime su Džon, preminula Petsi i njihov stariji sin Burk i zvanično, pravno očišćeni od svake sumnje.

Slučaj je na kratko eksplodirao u javnosti 2006. godine kada je na Tajlandu uhapšen Džon Mark Kar, bivši nastavnik koji je bizarno priznao da je bio sa Džon Benet u noći njene smrti, ali je forenzika odmah reagovala i dokazano je da se njegov DNK nije poklapao sa tragom sa mesta zločina i pušten je na slobodu.

Tri decenije kasnije, bez ijednog novog biološkog dokaza i sa trajno uništenim mestom zločina iz prve noći, ubistvo Džon Benet Remzi ostaje nerešen slučaj.

Foto: profimedia

Nedostatak neoborivog DNK profila koji ubicu spaja sa žrtvom u sekundi napada ostavlja ove procese u sivoj zoni pravosuđa, gde se presude donose, ukidaju i preispituju pod budnim okom javnosti.

BONUS VIDEO