TUGA NE PROLAZI: Bolna ispovest rođaka žrtve Uroša Blažića: "POSLE SAHRANE SAM GA SANJAO..."

U noći između 4. i 5. maja Uroš Blažić je iz automatskog oružja usmrtio osmoro mladih, a trinaest osoba teško ranio. U svom bezumnom krvavom piru ovaj mladić zavio je selo Dubonu i Malo Orašje u crno.

Četrdeset dana nakon masakra kod Mladenovca, porodica jednog od nastradalih, Dalibora Todorovića, progovorila je o teškim momentima kroz koje je prolazila i kroz koje i danas prolazi.

Dalibor Todorović jedan je od troje ubijenih u školskom dvorištu u Duboni. Njegov brat od strica Dejan Mladenović kaže da svog preminulog brata i dalje sanja.

- Znao sam da je ranjen teško, ali sam se nadao najboljem. Nikada nisam bio pesimista, u tom trenutku pogotovo, ali vrlo brzo smo saznali da je preminuo. Dubona je selo od hiljadu i nešto stanovnika i mi se svi međusobno poznajemo. I kada vidim njih pola i totalni muk, samo se čuju roditelji i njihovi jauci, to ostaje u pamćenju za ceo život - Dejan Mladenović, brat od strica ubijenog Dalibora, emisiji Exploziv.

Foto: Informer

Momenat kada je saznao da je njegov brat mrtav i dalje mu ledi krv u žilama.

- Taj trenutak, kada sam saznao da je Dača preminuo, to mi i sad ledi krv u žilama. I dalje ga sanjam noću. On je odrastao ovde, vraćaju mi se slike odrastanja, sve te smešne situacije. On je imao energiju, harizmu kojom je plenio. On je bio neiskvaren, svoj i poseban na taj način. Mi nosimo sve sa sobom, a vreme ili to ublaži ili pojača. Svakog dana odem kod njega na grob, isplačem se, dođem kući i ništa lakše nije. Taj dan proživljavamo iz dana u dan. Život i sa samim paklom može da se uporedi - kaže Dejan.

Upitan da prokomentariše šta bi mu rekao da može i da je živ, Dejan kaže da bi ga samo zagrlio.

- Ne bih mu rekao ništa, samo bih ga zagrlio kao što je možda trebalo svaki put kada smo se videli. To veče posle sahrane, hteo da spavam, nema šanse. Sanjam njega. Ne sećam se kako je bio obučen, ništa... Samo jedna rečenica: "Spavaj, bato, meni je dobro..." - kaže Dejan u emisiji "Exploziv".

Foto: Informer

Daliborova rođena sestra Suzana Ranković nije mogla pred kamere, ali je poslala glasovnu poruku u kojoj se prisetila svog odrastanja sa bratom.

- Možda neću imati snage da iskažem sve što osećam, možda će ove slike koje se nižu kao godine naše imati mnogo više reči, ali jedno znam, da smo jedino mi znali kakve smo trenutke imali. Da smo jedino mi bili ta generacija koja je imala pravo detinjstvo, za razliku od sadašnje dece - kaže Suzana i dodaje:

- Sećam se da sam jako želela brata i kada sam te dobila postao si moje ispunjenje sna. Znaš, bila sam tvoja zvezda vodilja, iako sam i ja bila jako mala. Čuvala sam te, mazila, pazila... Baš onako kako su nas roditelji učili. Učili su nas da volimo, da budemo hrabri i pošteni, i da uvek pomažemo drugima. Dača je bio najmlađi u našoj ulici, svi su ga voleli i svi smo mu ugađali. U takvu osobu je odrastao, pun ljubavi, pažnje, pesme, pozitivne energije, sa velikom voljom za život i planovima za budućnost. Za planove one vesele i još više srećne delio ga je jedan korak. Nažalost, taj korak je bio prevelik. Bio je divan brat i još bolji ujak, koga su deca jedva čekala da vide, a on bi se igrao sa njima i posvetio svu pažnju. Kao sin gledao je da zaštiti i pomogne roditelje u svakom trenutku. Bio je dete za primer - kaže kroz suze Daliborova sestra.

Dalje kaže da se Dalibor nije libio posla, da je bio vredan i uvek pomagao ocu. I sa majkom je imao blizak odnos, kaže Suzana, kao sa drugaricom.

- Otac je odlazio, radio po inostranstvu, a nas bi čuvala majka. Onda bismo zajedno odbrojavali dane do zajedničkog susreta. Zato je nama omiljeno godišnje doba bila zima, jer smo tada svi na okupu. Jeste bilo hladno, ali nas je grejala toplina doma. Imali smo prelepo detinjstvo i divne roditelje. Živeli smo skromno u sreći, radosti i smehu. Eh, da je moglo da traje večno! Naš dan nije mogao da se zamisli bez tog školskog dvorišta u kome je bilo dečjih smehova, igre, priče, druženja... - kaže Suzana.

Foto: Privatna arhiva

Nakon što se ona udala, Dalibor je ostao svetla tačka u životu oca i majke.

- Ja sam se udala, a ti ostao sa ocem i majkom. Bio si njihova svetla tačka, sin, budućnost, porodica, nastavak loze za koju naš narod živi. Sve je palo u vodu, sve se srušilo kao kula od karata tog prokletog 4. maja, te kobne noći, koja je bila kao filmska scena i neka noćna mora iz koje nismo mogli da se probudimo. A želeli smo! Te noći cela Srbija nije spavala kao ni mi. Te noći mnoge majke i očevi izgubili su sebe i sada ti isti roditelji žive u bolu i mraku sa nadom da će im se deca vratiti. Kada nam odlazi neko naš boli sve što ide posle. Boli praznina, koja nikada neće biti popunjena. Boli nemogućnost da bilo šta uradimo za njega, bole suze i uspomene koje nas tapšu po ramenu. Boli ćutanje i to što znamo da nikada nećemo moći da budemo zajedno, što nećemo moći da ga vidimo i što neće da nam se javi, a sve podseća na njega. Kada osetim da klonem, kada me sve tuge snađu u jednom danu, zatvorim oči i idem u svoj svet, svet u kome me čekaš i iz koga ne ideš. Svet u kojem ću te uvek naći. Tamo ćeš postojati - rekla je Suzana u emisiji "Exploziv" na "Prvoj" Tv.

Sestra Suzana napisala je i pesmu svom tragično nastradalom bratu.

Podsetimo, u noći između 4. i 5. maja, 20-godišnji Uroš Blažić je hicima iz automatskog oružja, lišio života osam osoba u Duboni i Malom Orašju.

On je priznao izvršenje krivičnog dela, odnosno da je na tri lokacije automatskom puškom pucao na više osoba koje su se nalazile u grupi.

Uroš Blažić se nalazi u pritvoru koji mu je određen 6. maja.