"Ne bih menjao svoju sudbinu": Reči oca male Sofije ubijene u Ribnikaru kidaju dušu

Otac malene Sofije Negić pojavio se na panelu u svom bolu koji samo on zna kako ga nosi. Negić je ponovo učinio da se duboko zamislimo, kada je podelio svoju tugu sa svima prisutnima u vremenu borbe sa bolom koji zauvek nosi u sebi.

Slobodan Negić, otac male Sofije, jedne od žrtava masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar", govorio je na konferenciji "Bezbednost i odgovornost 2023" o ličnom iskustvu i svojoj borbi sa traumom tragičnog gubitka deteta.

Između ostalog, Slobodan Negić istakao je da ne bi bilo fer da sada, kada je Sofija na nekom drugom mestu odakle se neće vratiti, on ne pomogne nekim drugim ljudima.

Neizmerna tuga i bol postali su njegova svakodnevica, a zajedno sa porodicama ostalih žrtava ovog stravičnog masakra, nosi se s tim kako najbolje ume.

Foto: informer/printscreen

Podsetimo, Kosta Kecmanović je 3. maja u 8.40 časova upao u OŠ "Vladislav Ribnikar" i sa vrata pucao na Dragana Vlahovića, čuvara ove obrazovno-vaspitne ustanove, koji je  od  posledica ranjavanja preminuo. Dečak se zatim ustremio na tri devojčice koje su se zatekle u holu škole i i njih je ubio.

Svoj krvavi pohod je nastavio u kabinetu za istoriju gde je čas imalo njegovo odeljenje. U kabinetu je pucao u učenike i nastavnicu, šestoro ubio, a predavača Tatjanu Stevanović i još petoro dece ranio.

"U danu se sve promenilo" 

Slobodan Negić izašao je u javnost 18 dana nakon tragedije koja je duboko potresla celu Srbiju. Nakon čega je na panelu "Bezbednost i odgovornost 2023" govorio o svojoj potrebi da javno podeli svoj bol. Nezaobilazno, njegova pojava u javnosti izazvala je pitanja mnogih odakle uopšte crpi snagu u takvim teškim trenucima.

Kako je ispričao na panelu, imao je veliku potrebu da se u tom trenutku oglasi i to bez nekog konkretnog plana, već više intuitivno. Reči su samo izlazile prisećajući se vremena pre velike tragedije i onom vremenu kada je svet stao za sve roditelje koje su decu izgubile tog 3. maja.

Zahvalivši se Igoru Juriću na prilici da govori na panelu (naslovljenom imenom pesme koju je napisao svojoj Sofiji – "Wait for me"), Slobodan Negić je ponovo učinio da se duboko zamislimo, kada je podelio svoju tugu sa svima prisutnima u vremenu borbe sa bolom koji zauvek nosi u sebi.

Povodom Sofijinog rođendana, Slobodan je napisao i komponovao pesmu "Čekaj me" na engleskom jeziku, a reči pesme slamaju i ona najtvrđa srca.

Foto: privatna arhiva

"Moje dete, moj život, moja jedina ljubav

Nadam se da čuješ moje bolno srce

Moja slomljena krila se raspadaju

Tako je tužno što smo se morali rastati

Nadam se da negde tamo osmehom sijaš

Šalješ znakove da tvoj tata vidi,

Ali ja sam slep ovde u ovoj tami i radije bih bio u tvojim rukama.

Svi mi govore da moram biti jak

Samo treba da vide kako stojim ovde sam

Ali dok tebe nema, ja ne mogu nastaviti

Sedeću ovde i plakati u razorenom domu

Ali dok tebe nema, ja ne mogu nastaviti

Sedeću ovde i plakati za tobom

Ti jednostavno nisi imala vremena

Da pronađeš svoje puteve i zablistaš

Ali dokle god budem živ, imaću uspomene za podeliti

Uvek ću biti ponosan što si bila moja

Negde u budućnosti ćemo biti zajedno,

Negde u budućnosti zajedno ćemo biti

Samo mi daj snage i čekaj me".

Jedan otac koji je doživeo da izgubi ćerku na potpuno nezamislim način, misleći da je ćerku poslao u školu, na bezbedno mesto, nakon tragedije vodi najteže bitke sa samim sobom.

- To što sam ovde je dokaz da sam bolje, odlučio sam da se borim i da nađem neki cilj u svemu ovome. Ne bih da pametujem o tome šta bi bilo najbolje rešenje kada izgubite dete, jer to niko ne zna. Do tog 3. maja meni je najveći životni problem bio diskus hernija i operacija kičme koju sam imao. Za mene je to bilo nezamislivo, teško i strašno, uz mnogo bola, verovatno i blagu depresiju zbog tih okolnosti. Sreća u nesreći je bila a to je tek sada jasno, to što sam već zbog tih okolnosti bio na psihoterapijskom režimu. A onda se u danu sve potpuno promenilo zauvek - rekao je Slobodan.

"Moj mozak nikada  neće potpuno razumeti šta se tačno dogodilo..."

Negić ni sam ne zna kako je preživeo te teške trenutke, kako kaže, izdvaja nešto što je u takvim momentima najvažnije, a to je disati - dah po dah, udah po udah. Uz sebi bliske ljude koji su mu bili uvek rame za plakanje, kao i čvrst oslonac da ne klone, nekako je preživljavao dan po dan.

Pomenuo je veliku ulogu svog psihijatra i kako mu je pružio i ljudsku i profesionalnu podršku. Slobodan ne zaboravlja ni fizičku aktivnost kao važan činilac preživljavanja, a iskreno je priznao da njegov mozak nikada potpuno neće razumeti šta se tačno dogodilo i kako je preživeo. Kao što znamo, trauma može ostaviti duboke emocionalne ožiljke, i ljudi se različito nose s njom.

Veruje da jedino stručnjaci mogu da objasne kojim kapacitetima se čovek nosi sa ovakvom traumom, pa čak i kada misli da bi bilo bolje da umre, on nastavlja da živi.

Slobodan Negić je, uprkos dubokoj tuzi i šoku nakon tragedije, ostao pribran, jer kako kaže, ni on, a ni Sofija nisu takvi u svojoj prirodi.

- Sofija nije bila takva, ja nisam takav, mi smo jednostavno ljudi bez trunke agresije. Mogu da se naljutim, da budem glasan, ali agresija nije deo moje prirode. U svojim psihoterapijskim seansama izvršioca zločina sam spomenuo 0 (nula) puta. To je konstatovao i moj psihijatar i rekao da je to jako dobro. Jasno je da ni struka ni mi ne možemo da nađemo neko razumno objašnjenje zašto se to dogodilo – dete je ubilo decu, nemamo ni dovoljno iskustava iz sveta na koja bismo mogli da se oslonimo. Međutim, ova trauma je kao krug koji se širi. U centru smo mi, roditelji poginule dece, ali ona se širi dalje poput koncentričnih krugova u vodi i zahvata okolinu i celo društvo - zaključio je Negić.

Foto: Tanjug/Marko Đoković

 

 

"Ne bih menjao sudbinu ni za šta drugo"

Sofijin tata posebno je naglasio da ga je ova tragedija promenila, međutim, ne bi ovu sudbinu menjao ni za šta drugo, a onda je istakao kako bi ponovo zbog tih malenih 13 gdina koje je imao uz svoju ćerku, odličio da prolazi sve na isti način.

- Ljudi su reagovali tako što su bili skamenjeni, nisu znali i ne znaju šta da kažu. Imaju želju da pričaju sa mnom, gledaju me u oči. Razumem ih, žele da pokažu empatiju, čak sam dolazio u situaciju da ja njih štitim od svoje reakcije potiskivanjem. Tada sam i stekao običaj da ljude gledam u oči i da ih pažljivo slušam - priča i dodaje:

- Promenilo me je to. Nešto što nisam ranije primećivao sada moram da vidim. A opet, neke stvari koje ja sada jasno uočavam nisu tako lako dostupne. I ne bi bilo fer da ja sada odustanem, da napustim svet ranije i odnesem to sa sobom. Sve što sada vidim više vredi ako prenesem i tako pronađem smisao u svojoj egzistenciji, da nekome pomognem. Povratka nema. Sofija je na nekom drugom mestu sada i tako će i biti. Ipak, ne bih menjao ovu sudbinu ni za šta drugo. Ponovo bih zbog tih 13 godina koje sam imao sa njom odlučio da ovo sada prolazim na isti način - izgovorio je Slobodan Negić sa knedlom u grlu, trudeći se da ne pusti suzu.

Tragični dani u Ribnikaru, a odmah nakon toga i u Mladenovcu, na trenutak su zaustavili sve, ipak, važno je shvatiti da nakon ovakvih tragedija, život ne može biti isti, ali da svi moraju pronaći svoj način suočavanja.

Podsetimo, na panelu kom je prisutvovao Sofijin tata, obaveštena je javnost da je u Srbiji pušten u rad sistem za hitno obaveštavanje javnosti u slučaju nestanka maloletnog lica - "Pronađi me" koji u više zemalja sveta već postoji kao ''Amber Alert''.

Kako je ranije izjavio Igor Jurić, smatrajući da će ova sistem zaista dobro raditi, iz razloga što je podređen našem podneblju i onome što je problem kada pričamo o nestancima naše dece. Sistem "Pronađi me" prvi je u regionu i u većem delu zemalja Evrope.

Jurić je objasnio da se prva faza pokretanja sistema sastoji od toga što će mediji prekinuti emitovanje svojih programa u prvih osam sati na 30 minuta. 

Sistem Amber Alert omogućava brzu razmenu informacijama o nestaloj deci kako bi se mobilisala javnost i povećale šanse za njihovo pronalaženje.  Nazvan je prema devojčici Amber Hagerman, koja je oteta i ubijena u Arlingtonu, Teksasu, 1996. godine, nakon čega je pokrenuta kampanja za uspostavljanje sistema za brže reagovanje za nestale i kidnapovane osobe. 

Nakon SAD-a, ideja hitnog upozorenja za nestalu decu postala je globalna inicijativa i koristi se u zemljama poput Kanade, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Holandije, Italije, Austraije, Meksika, Brazila i Argentine.