Nakon masakra u "Ribnikaru" majka našla cedulju: Poruka koju je devojčica ostavila slomiće i najtvrđa srca

Na današnjem suđenju Kosti K. i njegovim roditeljima Miljani i Vladimir kao i školi " Vladislav Ribnikar" u kojoj se desio zločin danas su svedočili roditelji tri žrtve masakra.

Svako je na svoj način predstavio bol koji ne popušta od kobnog dana kada su ostali bez dece. 

- Prilikom identifikacije video sam najstrašniji prizor u životu, grlio sam dete, imala je 15 prostrelnih rana. Ne mogu da se pomirim sa tim da neko čije dete to uradi nije odgovoran za to. Masakrirano jedno ljudsko biće, ne jedno nego 10 - svedočio je Zoran Martinović otac nastradale Katarine koja je pored OŠ "Vladislav Ribnikar" pohađala i baletsku školi. 

Kako je istakao, Katarina je bila najmlađa od tri ćerke, te je tako i dobijala najviše pažnje. 

- Njen osmeh, njeno sedenje kod mene u krilu...to nikada neću da zabvoravim. Najteže mi je bilo da javim njenoj sestri koja je bila u inostranstvu, samo sam se pitao kako će ona to podneti, plašio sam se da ne uradi nešto sebi - priča otac. 

Na pitanje koji je to momenat bio najteži nakon gubitna deteta, izdvojio je jdnu stvar.

- Najteže mi je bilo da pohvatam šta se dešava, u pojedinim medijima je bilo informacija kako je Kosta bio žrtva nasilja, a svi znamo da to nije istina. Tu me je posebno zabolela činjenica, da se škola nije oglasila i demantovala te navode - priča Zoran i dodaje:

- Ja nikada nisam čuo za Kostu, moja ćerka ga nije spominjala, ali znam samo da se žalila na nepravdu u školi. Imamo neka saznanja, pričaju deca nakon svega da jeste bio malo čudan, ali da ga niko nikada nije dirao, niti je on ikoga dirao. Moram i da napomenem da je njegova sestra imala incidente u školi, jer je bila predsednik odeljenje, a jedno dete za zadirkivala, i tada smo rekli da se tako nagrađuje greška...evo, sada se desila još veća - priča otac. 

Foto: Zoran Sinko

Nakon Zoranovog obraćanja sudu, obratila se i majka Miljana. 

- Moju bol ne mogu da vam opišem, imala sam toliko planova za nju. Kada se sve desilo, mi nismo spavali u našem stanu, a ja kada sam otišla po stvari, našla sam ceduljicu na kojoj je pisalo "volim te najviše na svetu" i nacrtala mi je srce. Inače, uvek je tako ostavljala ceduljice sa porukama, posebno tokom pandemije jer smo radili od kuće, nisam ni slutila da ću ostati bez deteta, ali sam ponosna na to kakva je bila i na to što sam baš ja bila njena mama - priča majka i priseća se poslednje zajedničke večeri:

- Te večeri pred masakr, ona se izgrlila sa svima nam, otišla je na spavanje, ali je bila uznemirena i ponovo se vratila po zagrljaj, a ujutru sam ja spavala i nisam je videla kada je izašla. Kada sam čula pta se desilo, ponela sam kolače i vodu, mislila sam da je sve ipak u redu i da treba da joj ponesem to da se malo smiri ukoliko je pod stresom. Mi smo bili presrećna porodica, htela sam i vanredno da je upišem u školu, jer mi je govorila kako u ovoj nije srećna, ali morala je da ide u školi. 

Na pitanje o Kosti K. nije imala puno šta da kaže. 

- Nije ga spominjala, niti da je imala neki problem s njim, ali se sećam da je jednom on njoj poslao neke zadatke jer ona nije bila u školi, i tada mi je rekla "napokon se pojavio u školi, on ima više izostanaka od mene", ja sam joj uzela telefon da vidim kakav je zadatak u pitanju, i prestravio me je rukopis njegov, ja vama to ne mogu da objasnim, mislim da bi psiholozi trebalo da se pozabave time. Svi smo prošli kroz isto, decu ne možemo da vratimo ali nam je potrebna pravda - istakla je majka. 

Roditelji su u više navrata istakli kako su se obratili lekarima za pomoć, jer kako kažu, osećaju strah i učili su decu da su im oni zaštita, a najmađu ćerku nisu uspeli da zaštite. Danas, nakon osem meseci, trude se da žive sa velikim bolom, zarad dve starije ćerke za koje daju i poslednji atom snage, uprkos velikoj tragediji koja ih je zadesila.