Bio je strah i trepet devedesetih, a jedini nije ubijen! Akter filma "Vidimo se u čitulji" tukao zbog reči, a ovo je njegova čuvena izjava

Mnogi akteri iz beogradskog podzemlja devedesetih skončali su svoj život u sačekušama. Mnogi su stradali od kiše metaka svojih napadača, osim jednog žestokog momka, a on je Đuro Radonjić Grof.

Kao i većina njegovih kolega sa vrelog asfalta poginuo je u svojim tridesetim godinama života, međutim uzrok smrti bila je saobraćajna nesreća.

Radonjić je rođen u Crnoj Gori, a do Beograda je stigao preko Kosova i to sa svega 15 godina.

 

 

Imao je specifično - kičasto oblačenje te bi njegova moda mogla da se okarakteriše sa "sve mi boje dobro stoje", ali je upravo zahvaljujući tome, ali i lepim devojkama kojima je uvek bio okružen, dobio nadimak Grof.

Od prvih dana u Beogradu počeo je da se dokazuje kroz tuče kod nekadašnje Glavne železničke stanice, da bi kasnije počeo da se bavi poslovima vezanim za prostituciju.

On je u taj krug ušao postepeno, tako što su mu prijatelji koji zaglave robiju ostavljali "devojke noći" na "čuvanje". Tada se, za razliku od danas gde je prostitucija dostupna i vidljiva "na svakom ćošku", ona bila sakrivena daleko od očiju javnosti.

Nakon što je odlučio da poslove podigne na viši nivo, Grof odlazi na zapad gde ubrzo počinje da robija.

U zatvorima po Nemačkoj, Austriji, Holandiji i Italiji proveo je ukupno 11 i po godina, i jedini je od Srba koji su u tim vremenima robijali po zatvorima Evrope, koji nije dobio ni jedan dan kraću kaznu.

Neretko je umeo da priča kako je, nakon ubistva Ljube Zemunca, kog je 1986. u Frankfurtu ubio Goran Vuković Majmun, uticaj srpskih kriminalaca znatno opao, te da su prevlast preuzeli Hrvati i Albanci. U tom kontekstu je govorio i o robiji koja više nije bila jednostavna kao nekada za Srbe s obzirom da su do stvari koje su im trebale dok su "unutra" dolazili znatno teže.

 

 

Jedan je od retkih aktera filma "Vidimo se u čitulji" koji je dočekao njegovo emitovanje i živeo nakon toga.

- Svakako je lepše imati ženu i decu nego voditi ovakav život - jedna je od njegovih replika u gore pomenutom filmu.

Poginuo je 1998. godine u strašnoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na Ibarskoj magistrali. Očevici i prijatelji su izjavili da je uprkos "besnim mašinama" koje je imao u vlasništvu, u trenutku udesa vozio "neki krš - juga ili stojadina". Poginuo je na licu mesta sa 39 godina.

 

 

U filmu "Vidimo se u čitlju" rekao je kako planira da se povuče iz kriminala ali i naveo da bi Beograd bio dovoljan svim kriminalcima, pogotovo mlađima ukoliko se podele po krajevima i poslovima, i dodao da će to i sami videti...ukoliko prežive.

Citat po kome je bio najpoznatiji vezan je upravo za tuče u tim zatvorima: „Kako mi neko nešto kaže ja ga nabodem jer… nisam znao taj nemački jezik dobro, mislio sam da se podsmevaju

Zoran Dimitrov Žuća važio za jednog od najopasnijih kriminalaca i glavnih junaka "Vidimo se u čitulji".