NAJKONTROVERZNIJA TEORIJA ZAVERE: Titanik potopili Rotšildovi i Rokfelerovi?!

Najpoznatiji putnički brod svih vremena, Titanik, je tragično potonuo u noći 14. aprila 1912. godine, a ni vek kasnije priča o njemu ne prestaje da fascinira ljude širom sveta

U poslednjih 400 godina zabeleženo je oko 65.000 pomorskih katastrofa i to nekih mnogo većih od Titanika, međutim, uglavnom se samo o njemu priča. Ubrzo nakon nesreće pojavile su se razne teorije zavere da je brod namerno potopljen.

Dosta se pričalo i o zameni brodova, o kapetanu Edvardu Smitu, čak i o prokletstvu mumije i kojekakvim lošim karmama. Sve te teorije su naširoko razrađene, ali poslednjih godina se sve više spominje jedna koja ide rame uz rame sa onom o Novom svetskom poretklu.

Srž teorije je osnivanje Federalnih rezervi, američke centralne banke, koja je, kako smatraju teoretičaru, usko povezana sa najčuvenijom pomorskom katastrofom.

Naime, na brodu su putovala tri najmoćnija čoveka u SAD, od kojih je jedan bio Džon Džejkob Astor IV, najbogatiji čovek svog vremena i prvi vlasnik Empajr Stejt zgrade, odnosno zemljišta na kojem je izgrađen neboder. Druga dvojica su Isidor Štraus, vlansik lanca robnih kuća "Macy's" i Bendžamin Gugenhajm, naslenik rudnika zlata, bakra i srebra.

Ova tri moćnika su bila trn u oku bankarskog "kartela", jer su se protivili osnivanju Federlanih rezervi.

Vodeći bankari tog vremena, porodica Rotšild, Rokfeler i Morgan, želeli su da osnuju centralnu američku banku koja bi bila u njihovom vlasništvu sa ovlašćenjima savezne Vlade. Tako bi mogli da kontrolišu izdavanje novca bez pokrića u zlatu, piše 24sata.hr.

Justas Malins u svojoj knjizi "Tajne Federlanih rezervi" piše kako su se sedmorica uticajnih bankara 1910. sastala na ostrvu Džekil, pored obale Džordžije, kako bi se dogovorili o planu osnivanja centralne banke koju su nazivali Banka Federlanih rezervi.

Na sastanku su bili Nelson Aldrih, Frenk Vanderlip kao predstavnici carstva Rokfelera, zatim Henri Dejvison, Čarls Norton i Bendžamin Strong, koji su predstalvjali J.P Morgan, kao i Pol Varburg koji je došao ispred evropske bankarske porodice Rotšild.

Na ostrvu je osnovan bankarski kartel koji je imao za cilj da ostvari monopol u izdavanju potvrda za deponovano zlato ili srebro u SAD. Takva potvrda vredila je kao novac i s njom se mogla vršiti robna razmena. Izdavanjem potvrda bavile su se mnoge privatne banke u Americi, a papirnati dolari zvali su se zlatni i srebrni dolari.

Zakon o zlatnom standardu iz 1900. obavezao je banke da za svaku izdatu potvrdu (obveznicu) moraju imati stvarno pokriće u zlatu ili srebru. Puno takvih obveznica potonulo je s Titanikom pa za njih nikad nije isplaćeno deponovano zlato, već je ono ostalo u državnom trezoru ili u privatnim bankama. Bio je to odličan argument za "Grupu sa ostrva Džekil" da 1913, godinu dana nakon pomorske tragedije, ukažu američkim kongresnicima da bi se izdavanje novčanih sertifikata trebalo koncentrisati samo na jednom mestu - u Sistemu federalnih rezervi koje bi bile službena američka centralna banka.

Glavni cilj bankarskog kartela bila je "elastična monetarna politika", odnosno izdavanje (štampanje) dolara bez pokrića u zlatu.

Takav sistem već je bio sproveden u Engleskoj 1694. osnivanjem Bank of England (osnovao ju je Škot Vilijam Paterson, ali kasnije je kontrolu nad bankom preuzeo Nejtan Rotšild). U osnivačkoj povelji stoji: "Banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira ni iz čega".

Tako je Engleska kao država počela da uzima kredite i zadužuje se s ogromnim kamatama, a u Bank of England je sve registrovano kao nacionalni dug. Taj dug zapravo su otplaćivali građani kroz poreze, a kada bi otplata državnog kredita kasnila država bi morala da poveća porez.

Isti sistem pokušao je da zaživi i u Americi u dva navrata. Prvu je privatnu centralnu banku osnovao Aleksandar Hamilton 1789, ali ukinuta je 1811. kada je Kongres odbio da obnovi Zakon o bankama.

Predsednik Džejms Medison je predložio drugu po redu privatnu centralnu banku Sjedinjenih Američkih Država i ona je osnovana 1816. godine. Zatvorio ju je predsednik Endru Džekson 1836. koji se žestoko protivio bankarskom kartelu. Jedna od njegovih najpoznatijih poruka bankarima je: "Vaše je leglo jazbina otrovnica i lopova. Nameravam vas iskoreniti, i Bog mi pomogao, ja ću vas iskoriniti". Džekson je naglo zatim umro iz nepoznatih razloga.

Tri glavne žrtve

Mnogi biznismeni koji su stekli veliko bogatstvo i uticaj u SAD nisu hteli da država na taj način bude opljačkana. Protivili su se osnivanju FED-a, a u tom protivljenju najviše su se isticali Astor, Štraus i Gugenhajm. Osim toga, veruje se da bi spomenuta trojka svojim uticajem sprečila i ulazak Amerike u Prvi svetski rat.

Astor se žestoko zalagao za izolacionu politiku po načelu "America first" bez mešanja u "tuđe poslove", a pogotovo evropske. Upravo su se zagovornici te politike najviše protivili odluci Vudroa Vilsona da 1917. uvede Ameriku u Prvi svetski rat.

Dakle, trojka je smetala bankarskom kartelu u njihovom naumu i problem je trebalo da se reši. Ideja za savršeni zločin mogla je da se rodi iz romana objavljenog 1898. godine.

Zločin opisan 14 godina ranije u knjizi

Puno pre no što se uopšte pojavila ideja o gradnji Titanika, američki pisac i časnik trgovačke mornarice Morgan Robertson napisao je roman Futility, poznat i pod naslovom The Wreck of the Titan (Olupina Titana).

U svojoj knjizi, napisanoj 14 godina pre stvarne tragedije, Robertson opisuje najveći i najmoderniji "nepotopivi" brod koji kreće na svoju prvu plovidbu preko Atlantika, želeći da sruši brzinski rekord. Brod udara u santu leda i tone. Način i mesto sudara, kapacitet, broj putnika, dimenzije broda, maksimalna brzina, tonaža, broj čamaca za spašavanje - sve to se skoro podudara sa stvarnim potonućem tada, neizgrađenog Titanika. Da podudarnost bude veća Robertsonov izmišljeni brod zvao se Titan. Iako je još živeo u vreme katastrofe, nikada nije objasnio neverovatnu sličnost stvarnih događaja sa svojom novelom.

Ovakav scenario savršeno je odgovarao bankarskom kartelu jer su mogli lako da ga realizuju. Trebalo je samo da sagrade brod, namame žrtve na prvo putovanje i izrežiraju nesreću pomoću svojih ljudi. Ništa od toga nije bio problem jer je J.P. Morgan bio vlasnik kompanije White Star Line, koja je 1909. u Belfastu počela graditi najveći i najmoderniji brod svog vremena - Titanik.

Zavernici su tako imali brod i onda su nabavilii kapetana, trebalo je samo namamiti žrtve što je bio najlakši deo posla. Zbog velike medijske pompe, svi koji su za sebe smatrali da vrede nešto u društvu morali su da budu na brodu. I sam Morgan najavljivao je kako će putovati Titanikom do Njujorka.

Astor se s mladom suprugom vraćao s putovanja u Egiptu, Gugenhajm je bio Parizu, a Štraus je bio sa suprugom na putovanju po Evropi. Svi su trebali da dođu do Amerike, a prvo putovanje Titanikom nije se smelo propustiti.

Zanimljivo je pomenuti da je Morgan otkazao putovanje poslednji dan i to zbog navodne bolesti. Posle je pronađen u dobrom zdravstvenom stanju s ljubavnicom, kad mu je javljenja vest o tragediji.

Nakon potonuća Titanika kompaniji White Star Line otišla je odšteta od milion funti (danas oko 100 miliona evra), koja je godinu dana posle isplaćena deoničarima, a veći deo je Morgan stavio u džep. To je bila najuspešnija poslovna godina za White Star Line u istoriji te kompanije.

U decembru 1913. u američkom Kongresu prošao je Zakon o formiranju Federalnih rezervi (FED).