ČLANOVI OVE SEKTE SU NAJOZLOGLAŠENIJI ATENTATORI NA SVETU! Meseceima bi vrebali žrtvu pre nego što bi je usmrtili! ZA CIA ILI KGB SU PROFESORI!

Poznati pod nadimkom Fidai (od arapske reči koja je označavala žrtvovanje, „onaj koji dobrovoljno rizikuje svoj život"), agenti Asasina provodili su mesece, nekada i godine infiltrirajući neprijateljske redove pre nego što bi konačno zabili bodež u srce mete

Skoro dva veka, od 1090. do 1273. godine, Red asasina igrao je jedinstvenu i jezivu ulogu na Bliskom istoku.

Šiitska sekta poznata pod imenom Ismailije bila je relativno malobrojna i geografski raspršena. Međutim, zahvaljujući Asasinima (prim. aut. atentatori ili unajmljene profesionalne ubice) ova, u smislu konvencionalne vojne moći, veoma slaba grupa sejala je strah kako među sunitima tako i među hrišćanskim osvajačima, tačnije krstašima koji su u to vreme zauzimali i gubili Jerusalim, piše Njuzvik.

Krajem 11. veka, harizmatični i beskrupulozni vođa ismailija Hasan Sabah pretvorio je ovu proganjanu sektu u jednu od najefikasnijih- može se slobodno reći - terorističkih organizacija svih vremena.

Čak i najbolje čuvani i najmoćniji vladari doba - Kalife Abasida i Fatimida, sultani i veziri Seldžuka, emiri Damaska, Homsa i Mosula, pa i sam vođa Ajubida, veliki Saladin - drhtali su živeći u strahu od neustrašivih Asasina koji su mogli uvek i svuda da udare, što su i činili.

Poznati pod nadimkom Fidai (od arapske reči koja je označavala žrtvovanje, „onaj koji dobrovoljno rizikuje svoj život"), agenti Asasina provodili su mesece, nekada i godine infiltrirajući neprijateljske redove pre nego što bi konačno zabili bodež u srce mete.

Ono najstrašnije jeste što Asasini najčešće nisu bežali sa mesta zločina, već su čekali sigurnu smrt.

Njihov nadimak Asasini potekao je od reči „hašišini", što znači „uživaoci hašiša". Ovaj naziv Asasinima su nadenuli neprijatelji, zbog „opuštenosti" s kojom su njihovi agenti izvršavali zadatke. Ipak, istorijski je vrlo malo verovatno da su Asasini zaista konzumirali hašiš, prevashodno zbog toga što je za delikatne misije koje su izvršavali bila potrebna savršena koncentracija i oštrina čula.

Foto: pixabay.com

Fanatični i disciplinovani vođa Asasina Hasan Sabah, kao i njegovi naslednici, bili su briljantni u upotrebi takozvanog „asimetričnog ratovanja". Razvili su taktike napada koje su zaobilazile prednosti neprijatelja kao što je brojčana nadmoć.

Sposobnost Asasina da uklanjaju neprijateljske, kako političke tako i vojne i verske vođe, omogućila im je da opstanu između velikih sila na Bliskom istoku, prenosi Nacionalna geografija.

(VIDEO) ŽIRINOVSKI TRAŽI RUSKU OFANZIVU! AMERIKA 72 DANA NEMA PREDSEDNIKA, MOŽEMO DA RADIMO ŠTA HOĆEMO"!

Za razliku od današnjih terorističkih grupa, Sabahovi Asasini koristili su teror u svrhe samoodbrane, a njihove akcije bile su vrlo precizne, usmerena na određenu ličnost, bez kolateralne štete.

Sredinom osmog veka, ismailije su se odvojile od šiita i odlučile da prate Ismaila bin DŽafara, sedmog imama, kojeg nisu prihvatali ostali šiiti. Njihova sekta bila je protiv luksuza u kojem su uživali sunitske Kalife, vladari većeg dela muslimanskog sveta. Kako su i šiiti i suniti odbacivali Ismailije kao jeretike, oni su se pretvorili u tajnu, praktično revolucionarni grupu u okviru islama.

Hasan Sabah, koji je pobegao iz Kaira pod fatimidskom vlašću 1076. godine, prešao je u Isfahan gde je upoznao misterioznog čoveka koji će postati njegov mentor. Ovaj učitelj je odmah prepoznao Sabahov potencijal i uz pomoć rigidnog treninga pretvorio je ovog fizički i mentalno briljantnog čoveka u vrhunskog agenta i ubicu.

HOĆE LI SE BAJDEN VRATITI RATNOJ POLITICI SAD, KAKVA JE VOĐENA PRE TRAMPA! On predstavlja Demokrate koji su devedesetih uništili Povelju UN bombardovanjem Srbije...

Nekoliko godina, Sabah je vršio tajne zadatke širom Persije - od ubistava do prevođenja ostalih muslimana u ismailije.

Foto: pixabay.com

Kada je skupio dovoljno ljudi, Sabah je dobio zadatak da pronađe odgovarajuće mesto za bazu ismailija. Pronašao ju je krajem 1080-ih u dolini reke Šah. Zamak Alamut nalazio se na vrhu 250 metara visoke stene. Jedini način da se stigne do utvrđenja bio je uzak i strm put, što je omogućavalo laku odbranu zamka sa vrlo malo ljudi.

Istovremeno, pogled je predstavljao veliku prednost jer bi svaka pretnja koja se približavala bila uočena na vreme.