ČOKOLADA JE KAO KOKAIN Hranom zatrpavamo probleme TERAPEUT ZA BOLESTI ZAVISNOSTI OTKRIVA KAKO SE SUOČITI SA PREJEDANJEM

Teodora Delić završila je Specijalnu rehabilitaciju bolesti zavisnosti na Medicinskom fakultetu, usavršavala se u oblasti prejedanja i danas uspešno pomaže ljudima koji su zavisni od hrane, prvenstveno šećera da prevaziđu ovaj problem.

vakodnevno na svom Instagram profilu "Ostavi šećer" deli savete i alate kojim se suočavate sa ovim izazovom, a intervjuu za Informer potvrdila je da čokolada i generalno slatkiši na ljudski mozak imaju uticaj kao kokain.
-Postoje istraživanja rađena na pacovima koja podržavaju tezu da čokolada na ljudski mozak ima uticaj kao kokain, ali i onih koja to osporavaju. Ja verujem da jeste zato što čokolada i generalno slatka hrana i slatkiši utiču na naš centar za nagradu i zadovoljstvo. Taj centar je ključan u razvijanju zavisnosti. Kada pojedemo čokoladu luče se hormoni u mozgu. Luče se dopamin, serotonin i u tom trenutku mozak prima informacije "Ovo je nešto dobro, ovo treba ponavljati". Sve stvari koje su mu dobre mozak pamti i želi da ih ponavlja sve češće i češće. Što češće jedemo čokoladu, tako se razvija zavisnost.

Zašto dolazi do prejedanja? Mnogi kažu da je ključ u detinjstvu...
- Do prejedanja dolazi zbog niza raličitih i bioloških i socijalnih faktora, vaspitanja, okruženja. Detinjstvo utiče na formiranje naše ličnosti i postoje traume koje steknemo tokom procesa odrastanja,  ali ne mora nužno uzrok prejedanja biti uvek u detinjstvu. U najvećem broju slučaja to su nezadovoljene potrebe, “zatrpavanje” emocija odnosno nemogučnost procesuiranja emocija, metabolički poremećaji, neke navike I uvereanja koje smo mi generalno na ovom podnevlju stekli vaspitanjem kao što su "Moraš isprazniti tanjir do kraja, ne možeš da ustaneš od stola ako ne pojedeš sve". Naši preci su gladovali, mnogima od nas su  baka i deka bili u ratu i na hranu su gledali kao na nešto retko, sveto, nešto što se ne baca, što mora da se čuva i to se prenelo generacijski i uopšte se ne preispituje da li je ispravno. To je samo jedan od faktora. Hrana je društveno prihvatljiva I poželjna. Slavimo sa hranom, tugujemo sa hranom, to viđamo u bajkama, na filmovima, društvenim i kulturnim događajima.

Da li je prejedanje bolest zavisnosti?

- Prejedanje je širok spektar ponašanja koji se kreće od “jedem jer je hrana ispred mene” do poremećaja u ishrani kao što su anoreksija, bulimija ili kompulsivno prejedanje. Kod ovakvih stanja, psihijatar je tu da prepiše farmakoterapiju, ali u suštini zavisnost od hrane još uvek nije zvanična dijagnostička kategorija. Postoji sve veći porast ljudi koji iskazuju simpome zavisnosti od hrane, naročito od šećera, međutim i dalje se rade neka istraživanje da bi se dokazalo da li je bolest zavisnosti. Problem zavisnoti od hrane je baš specifičan, jer hranu ne možemo da isključimo iz života kao droge i alkohol. Prosto, potrebna nam je da bismo preživeli. Tu postoje brojne dileme, da li uopšte da se klasifikuje ili ne. U dijagnostičkom I statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM V) postoji teza da je potrebno još istaživanja, tako da je vrlo verovatno da će zavisnost od hrane biti kvalifikovano kao zavisnost, ali sada još nije.  Zato i nema mnogo ljudi na našem podneblju koji su usko stručni za to

Foto: Instagram

Kada prejedanje postaje problem?
- Svi smo se u životu neki put prejeli, ali kad to postane jedini način na koji se mi suočavamo sa teškim životnim okolnostima, situacijama, emocijama... Kada pribegavamo hrani kao nekom mehanizmu odbrane to jeste problem. To je stanje koje zahteva stručnu pomoć. Ko god ne može sam da prevaziđe te štetne obrasce potrebna mu je stručna pomoć I podrška. Uvek sam zagovornik da se ide kod nekog ko je usko specijalizovan za to, ali svakako je bolje tražiti I bilo kakvu pomoć nego nikakvu. Ako vam se na primer pokavari šporet koji je marke "Gorenje" hoćete li zvati majstora koji je specijalizovan za "Gorenje" ili ćete zvati majstora koji radi sve marke? Tako posmatram i ova stanja. Psihoterapeut je isto sjajna podrška i pomoć, međutim ako ne radi sa klijentima koji imaju tu problematiku i možda I sam sam nije prošao to iskustvo teže će moći u potpunosti da razume problematiku klijenta, jer smo odrasli u kulturi koja propagira “samo probuši kašiku” metod, I mnogo je teško da razumemo kakve se unutrašnje bitke vode kada nam je hrana glavna životna preokupacija.

Da li je proces "skidanja sa šećera" bolan?
- Proces je zahtevan i težak zato što podrazumeva da zaronimo u sebe, pre svega da budemo iskreni prema sebi. I da sve ono što smo hranom zatrpavali i zataškavali, dozvolimo da ispliva na površinu da vidimo, prepoznamo i na kraju prevaziđemo. Ključno je koliko je osoba zaista spremna da zagreje stolicu, radi na sebi i prevaziće sve prepreke. Prevazilaženje prejedanja i nezdravog odnosa sa hranom podrazumeva da se odreknete stvari koje su vam štetile- ne samo hranu, već I toksične odnose, osobine, navike… I da počnete da radite nove stvari koje vam koriste- a sve to zahteva pre svega mentalni, emotivni napor, a na kraju I fizički. Imam primere kada se već posle mesec, mesec ipo dana vidi pomak, kada je osoba spremna da uđe proces transformacije. I sama sam prošla kroz celo iskustvo prejedanja i zavisnosti od šećera, tako da se se, osim znanja koje sam stekla na fakultetu i drugim usavršavanjima, vodim i ličnim iskustvom.