(VIDEO) Misterija rešena, imaju najmanje osam razloga za to! Zašto vanzemaljske civilizacije ignorišu Zemlju?!

Ruski portal Life.ru je prikupio sve moguće odgovore na pitanje koje muči čovečanstvo: zašto ne nađemo predstavnike vanzemaljske inteligencije u svemiru?

Ovaj razgovor je počeo mnogo pre svemirskog doba. Konstantin Ciolkovski je predložio odgovor na pitanje Enrika Fermija deceniju i po pre nego što je postavljeno samo pitanje. Ruski mislilac je verovao da čovečanstvo jednostavno još nije dostiglo nivo razvoja na kojem bi druge civilizacije smatrale mogućim da komuniciraju sa nama. 

- Nećemo ići da posetimo vukove, zmije otrovnice ili gorile - obrazložio je Ciolkovski u svojoj filozofskoj belešci iz 1933. pod naslovom „Planete naseljavaju živa bića". 

U suštini, on je predložio hipotezu o zoološkom vrtu: možemo biti posmatrani, ali nema izgleda za potpuni kontakt.

Godine 1950. jedan od tvoraca atomske bombe, pomenuti poznati fizičar Enriko Fermi, tokom rasprave na temu vanzemaljskih civilizacija, postavio je pitanje koje je postalo poznato širom sveta: gde su one? Od tada je nazvan "Fermi paradoks".

A tri godine nakon lansiranja satelita, 1960. godine, američki astronom Frenk Donald Drejk je na naučnoj konferenciji predstavio formulu koju je sastavio, po kojoj je teoretski moguće izračunati mogući broj inteligentnih civilizacija u galaksiji.

Šta se uzima u obzir u Drejkovoj jednačini:

- koliko zvezda se formira svake godine u galaksiji;

- koliko zvezda sličnih suncu (idealnih za život) ima planeta ;

- koliko planeta u svakom sistemu je potencijalno pogodno za život;

- kolika je verovatnoća da će se život zaista pojaviti na ovim planetama ;

- u kom broju slučajeva će se razviti do nivoa razumnosti ;

- koliko će tehnološki naprednih civilizacija sebi postaviti za cilj pronalaženje sabrata inteligentnih bića;

- koliko je vremena za to predviđeno, odnosno koliko dugo može da postoji inteligentna civilizacija.

Astronom nije naveo jasno rešenje za svoju jednačinu, jer se mnogi parametri u njoj mogu proceniti na različite načine, ali od tada su astronomi nastavili da pokušavaju da koriste ovu jednačinu da formiraju ideju o stanju stvari sa vanzemaljskom inteligencijom na našem Mlečnom putu.

Na primer, procenjuje se da je stopa formiranja zvezda u našoj galaksiji 1-2 solarne mase godišnje. Odnosno, mogu se formirati dve „kopije Sunca", ili umesto toga može nastati jedna zvezda sa masom dva Sunca, ili se može pojaviti nekoliko crvenih patuljaka. Mora da postoje desetine milijardi zvezda nalik Suncu u Mlečnom putu. Velika većina njih trebalo bi da ima planete: kada se zvezda formira u molekularnom oblaku, ona najčešće oko sebe okuplja ogroman disk gasa i prašine, takozvani protoplanetarni disk. Studije takozvanih naseljivih zona u planetarnim sistemima (gde nije ni previše vruće ni previše hladno) sugerišu da bi, u proseku, dva sveta mogla biti nastanjena u svakom sistemu.

Postoje različite verzije o verovatnoći da život nastane tamo gde je to u principu moguće, a među njima postoji i mišljenje da će se sigurno pojaviti kada se pruži takva šansa. A onda počinje prilično pesimističko rezonovanje: šanse da će evolucija života dovesti do inteligencije procenjuju se na najviše 1%. I samo stoti deo ovog malog broja razvijenih civilizacija postaviće sebi za cilj pronalaženje drugog inteligentnog života. A za ovo joj je na raspolaganju oko deset hiljada godina: u tom smislu se rukovode koliko dugo čovečanstvo postoji kao inteligentna civilizacija.

Na osnovu svega ovoga, ispostavlja se da u galaksiji Mlečni put postoji samo jedna inteligentna civilizacija otvorena za kontakt i naoružana tehnologijom za to - što i mi primećujemo u praksi. Odnosno, možda postoje i drugi, ali oni ili iz nekog razloga ne mogu da kontaktiraju, ili jednostavno ne žele.

Međutim, istraživači inspirisani Drejkom prave sopstvene proračune i dolaze do ohrabrujućih rezultata. Na primer, ne tako davno, astrofizičari sa Univerziteta u Notingemu (Velika Britanija) su na osnovu svojih proračuna dobili 36 inteligentnih civilizacija spremnih za komunikaciju na Mlečnom putu.

Ali sve ovo samo pogoršava Fermijevo pitanje i čini usamljenost koju oseća čovečanstvo sve misterioznijom i nelogičnijom. Predložena je čitava lista mogućih objašnjenja. Mogu se podeliti u dve kategorije: neki pretpostavljaju da smo zaista sami u Univerzumu, drugi da nismo.

Počnimo sa opcijom usamljenosti. Na primer, 2018. godine tim naučnika je izjavio da Drejkova jednačina ima toliko neizvesnosti da bi mogla da dovede do nule, odnosno do činjenice da nema nikoga oko nas ne samo u Galaksiji, već u celom opservabilnom Univerzumu.

Ako je to tako, potrebno je objasniti. I to objašnjavaju, na primer, činjenicom da su uslovi koji su se razvili na Zemlji apsolutno bez presedana i da se nikada nigde nisu ponovili u čitavom ogromnom Univerzumu sa stotinama milijardi galaksija. Ovo je suština jedinstvene hipoteze o Zemlji.

Druga verzija je veoma slična njoj: hipoteza „prvorođenog". Ona sugeriše da je u principu moguća pojava vanzemaljskog inteligentnog života, ali se u Univerzumu pokazalo da smo mi bili prvi u tome.

Hipoteza Velikog filtera je povezana sa ovim. To je 1996. izgovorio britanski naučnik Robin Hanson. Smatrao je da tokom evolucije života na planeti treba izbegavati ili prevazići mnoge prepreke, počev od toga da sama evolucija mora da ide u pravom smeru, odnosno da ne vodi automatski složenom, a još više inteligentnom životu.

Možemo da se podsetimo da je tokom prve dve milijarde godina postojanja Zemlje na njoj postojao samo najprimitivniji život, a onda su se pojavile mikroskopske plavo-zelene alge koje proizvode kiseonik, koje su izazvale globalnu kiseoniksku katastrofu na planeti. Anaerobni (bez kiseonika) organizmi su počeli masovno da izumiru, ali su oni prilagođeni kiseoniku preživeli i počeli da se razvijaju. I postoji mišljenje da se anaerobni život nikada ne bi razvio u meri u kojoj je aerobno - kiseonik život postigao do danas. To znači da nije bilo Velikog Kiseoničkog događaja, da nije bilo revolucije u prirodi, ne bi bilo ni nas. A na hipotetičkoj živoj egzoplaneti, život možda nikada neće dostići tačku razvoja složenih, mislećih, samosvesnih stvorenja.

Ali i u slučaju uspeha, odnosno dostizanja našeg nivoa, prolazak Velikog filtera se nastavlja. Mnogo je situacija koje mogu zauvek da ugase svetlost razuma na planeti: prirodne katastrofe, pad velikog asteroida, globalni nuklearni rat. Inače, Robin Hanson je bio uveren da očuvanje civilizacije u ovom krugu pretnji zavisi, između ostalog, od razvoja astronautike i istraživanja drugih planeta.

Postoji posebna slična hipoteza - hipoteza samouništenja civilizacija: prema njoj tehnički napredak neizbežno i vrlo brzo dovodi do pojave izuzetno opasnih tehnologija poput atomske bombe, veštačke inteligencije ili sposobnosti stvaranja „neubistvenih" virusa. To jest, naizgled inteligentna stvorenja se ponašaju krajnje nerazumno i umiru čim se „rode".

Dalje u spisku verzija sledi sve što bi se moglo desiti u slučaju uspešnog prolaska ovog Velikog filtera, daljeg razvoja i dostizanja neuporedivo višeg nivoa od našeg.

Gore pomenutu hipotezu o zoološkom vrtu izneo je 1973. američki astronom Džon Bol. Verovao je da nas predstavnici vanzemaljske inteligencije doživljavaju na isti način na koji mi doživljavamo životinje. Ako sledimo ovu analogiju, vredi se setiti kako zoolozi idu u svet divlje prirode i ne samo posmatraju, već komuniciraju sa životinjama i čak im postaju prijatelji.

Postoji i suprotna verzija: oni nas ne vide. Odnosno, hipotetička tehnologija vanzemaljskih astronoma uopšte ne prepoznaje Zemlju kao naseljenu planetu. Ako pretpostavimo da su njihovi instrumenti isti kao i naši, onda su šanse da će nas nekako otkriti praktično ravne nuli. Čak i ako žive negde na par stotina svetlosnih godina od nas, odnosno po kosmičkim merilima, u susednoj ulici.

Na osnovu koncepata Velikog filtera i samouništenja, logično je pretpostaviti sledeću opciju: civilizacije nastaju u Univerzumu sporadično i na ogromnim udaljenostima jedna od druge, i ne postoje dugo - onemogućava ih da se sretnu ogromnim širenjem ne samo u prostoru, već i u vremenu. Ako su, na primer, udaljeni pet hiljada svetlosnih godina od nas, onda će signal od njih stići do nas tek pet hiljada godina nakon slanja i do tada može već biti nebitan: pošiljaoci se mogu pretvoriti u fosilizovane ostatke. Stoga naučnici sumnjaju da će to biti civilizacija koja je odavno umrla, ako ikada dobijemo dugo očekivani signal od vanzemaljske civilizacije. Vredi razmisliti o tome šta će nam se dogoditi do trenutka kada neko u Univerzumu primi i razume „signal Arecibo".

I na kraju, tu je hipoteza sovjetskog i ruskog astrofizičara Nikolaja Kardaševa, koji je širom sveta poznat po razmerama razvoja civilizacija koje je stvorio. Ona kategoriše sve moguće inteligentne zajednice prema tome koliko efikasno koriste energetske resurse. Na ovoj skali, čovečanstvo još nije dostiglo ni najniži nivo - za to moramo naučiti da u potpunosti iskoristimo energiju dostupnu na planeti. Sledeći koraci su da se iskoristi sva energija Sunca i na kraju cele Galaksije. Dakle, Nikolaj Kardašev je takođe istraživao temu crvotočina i sugerisao da su najrazvijenije civilizacije mogle da napuste naš Univerzum kroz takve crvotočine i odu u druge Univerzume koji su sebi više odgovarali.