(VIDEO) Ameri masakrirani! Pokušali otmicu još jednog predsednika: Upali helikopterima u grad, pa izginuli kao zečevi - naređeno hitno povlačenje

Američka agresija u Venecueli ponovo je otvorila staro pitanje koje u Vašingtonu nikada nije do kraja zatvoreno. Poslednji put kada su Sjedinjene Američke Države pokušale sličan model – ciljano hapšenje i demonstraciju sile duboko u neprijateljskom okruženju – završilo se katastrofom u Mogadišu 1993. godine.

Tokom operacije poznate kao Bitka za Mogadiš, američke specijalne snage pokušale su da uhapse somalijskog vođu Mohameda Faraha Aidida i njegove bliske saradnike. Plan je bio jednostavan: kratka akcija, brzo izvlačenje i minimalni gubici. U praksi, sve se raspalo u roku od nekoliko sati.

„Pad crnog jastreba“ – trenutak kada se operacija srušila

Dva američka helikoptera tipa Blek hok (Crni jastreb) oborena su iznad grada Mogadiša, a elitne jedinice ostale su opkoljene u gustom urbanom okruženju. Usledili su višesatni okršaji sa lokalnim milicijama, bez jasne linije fronta i bez kontrole terena.

Bilans je bio porazan: 18 poginulih američkih vojnika, desetine ranjenih, dok su tela ubijenih vojnika vučena ulicama Mogadiša pred kamerama svetskih medija. Snimci su obišli planetu i postali trajni simbol neuspeha američke intervencije.

Događaj je kasnije dobio i snažan kulturološki odjek – po njemu je snimljen film „Pad crnog jastreba“, koji je u američkoj javnosti ostao kao podsetnik na trenutak kada se iluzija o savršenoj vojnoj moći sudarila sa realnošću haotičnog rata na terenu.

Političke posledice bile su još teže. Administracija tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona bila je primorana da hitno povuče američke snage iz Somalije. Vašington je tada shvatio da ni tehnološka nadmoć ni elitne jedinice ne garantuju uspeh kada se uđe u neprijateljsko urbano okruženje bez jasne strategije izlaska.

Zašto Venecuela nije Mogadiš

Upravo poređenje sa Mogadišem otvara najneugodnije pitanje za Karakas. Ako je Somalija 1993. godine, razorena država bez funkcionalnih institucija, uspela da pruži oružani otpor američkim specijalnim snagama i zaštiti svog lidera, onda se neminovno nameće zaključak da se u Venecueli dogodilo nešto sasvim drugo.

Za razliku od Somalije, Venecuela nije bila bez države, bez vojske i bez bezbednosnog aparata. Naprotiv, godinama je predstavljana kao zemlja sa snažnom kontrolom nad oružanim snagama, duboko politizovanom vojskom i sistemom lojalnosti izgrađenim upravo da bi se sprečio spoljašnji udar. Ipak, američka operacija je uspela — bez urbanog haosa, bez masovnog otpora i bez slike „Mogadiša 2.0“.

To se ne može objasniti isključivo vojnom nadmoći Sjedinjenih Američkih Država. Iskustvo iz Somalije jasno pokazuje da ni tehnološka prednost ni elitne jedinice nisu dovoljne kada se suoče sa stvarnim otporom na terenu. Ako otpora nema, razlog je gotovo uvek politički, a ne vojni.

Ključni faktor - izdaja

U slučaju Venecuele, sve više analitičara zaključuje da je ključni faktor bila unutrašnja slabost sistema. Ili, preciznije – izdaja. Ako je predsednik mogao da bude kidnapovan, a da vojska ne reaguje odlučno, to znači da je lojalnost već bila potkopana, hijerarhija razorena, a bezbednosni aparat kompromitovan iznutra.

Mogadiš je pokazao šta se dešava kada lokalne strukture, ma koliko haotične, brane svog lidera. Venecuela je, nasuprot tome, pokazala šta se dešava kada država postoji formalno, ali se raspada iznutra. U tom smislu, Maduro nije pao zbog američke sile — već zbog neuspeha da državu konsoliduje na unutrašnjem planu.

Zato poređenje sa Mogadišem nije samo istorijska paralela, već dijagnoza: tamo gde postoji stvarna politička i vojna kohezija, čak i Amerika može da bude zaustavljena. Tamo gde je sistem iznutra šupalj, operacija se završava bez ispaljenog metka.

I to je razlika koja Venecuelu čini slabijom od Somalije iz 1993. godine.

BONUS VIDEO