Žene Irana uzele puške u ruke u nedelji kad se skinula Sidni Svini (FOTO)

Američka glumica izazvala je buru zbog provokativnih fotografija, dok su žene u Iranu paradirale sa oružjem. Dve potpuno različite slike otvaraju pitanje šta je danas prava snaga žene?

Nekada je žena imala malo oružja na raspolaganju.

Lepotu. Brak. Majčinstvo. Ćutanje.

Danas ih ima mnogo više.

Može da bude sportistkinja, direktorka, pilot, naučnica, vojnik, političarka. Može da zaradi više od muškarca, da sama podiže decu, da izabere da se uda ili ne uda, da ima decu ili ne. Može da pokaže telo, da ga sakrije, da ga pretvori u sredstvo zarade, političku poruku ili simbol slobode.

A ipak, dovoljno je da se pojavi fotografija nage žene pa da se oko njenog tela ponovo povede rasprava kao da se ništa od toga nije promenilo.

Upravo to se dogodilo ove nedelje sa Sidni Svini.

Foto: Novig Ferrari Profimedia

Glumica se pojavila u kampanji sportske platforme Novig gotovo naga, pokrivena sportskim rekvizitima, dok reklamira mogućnost klađenja na sport. Reklama je izazvala snažne reakcije sportistkinja koje su ocenile da se žensko telo ponovo koristi kao glavni mamac tamo gde bi trebalo da bude u prvom planu ono što žena ume da uradi. Britanska sprinterka Emi Hant, posle trke, poručila je Svini: „Sidni Svini ovako izgledaju žene u sportu“. S druge strane i olimpijska šampionka Arijarne Titmus rekla je da je kampanja uvredljiva prema ženama koje su život posvetile sportu i pitale kako je moguće da se žensko telo i dalje koristi za prodaju sporta.

I tu nastaje paradoks.

Da li je žensko telo njeno oružje ako ona sama odluči kako će ga pokazati?

Ili je to samo drugačiji način da žena ponovo bude svedena na telo koje drugi gledaju, procenjuju i koriste?

Jer jedna žena može da kaže ovo je moje telo i ja odlučujem šta ću s njim. Druga može da odgovori godinama se borim da me ne gledaju samo kao telo. I obe govore o slobodi.

Možda je upravo najveća promena savremenog sveta to da žena više ne traži samo da joj se otvore vrata prostora koji su nekada pripadali muškarcima. Ona pokušava da odluči pod kojim svojim pravilima će u tom prostoru postojati.

Sport je jedan od najboljih primera.

Žensko telo koje je decenijama bilo posmatrano kroz izgled danas je istovremeno telo koje trči, skače, pliva, osvaja medalje i pomera granice onoga što se smatralo mogućim. Zato reakcija sportistkinja na reklamu Sidni Svini nije samo reakcija na jednu reklamu. Za njih je pitanje mnogo šire i glasi da li ćemo ženu u sportu gledati po tome šta njeno telo može ili po tome kako izgleda?

A onda dolazimo do jedne mnogo težе slike.

Teheran, 18. septembar 2026.

Žene u uniformama, pripadnice paravojnog Basija u sastavu Iranske revolucionarne garde, učestvuju u velikom vojnom skupu Janfada pod nazivom „Oni koji su se žrtvovali za Iran“. Naoružane su. Oko njih su vojska, vojna tehnika i simboli rata. Skup je organizovan u trenutku nastavka rata između Irana, SAD i Izraela, a prema iranskim zvaničnicima stotine hiljada ljudi prijavile su se za vojnu obuku.

Foto: EPA ABEDIN TAHERKENAREH

I upravo zato je prizor žene sa puškom možda strašniji od prizora muškarca sa puškom.

Ne zato što je žena po prirodi miroljubiva, niti zato što žene ne mogu biti vojnici. Istorija poznaje i žene ratnike, žene u vojskama, žene koje su ubijale i žene koje su umirale na frontu.

Ali smo se na muškarca sa puškom, nažalost, navikli. Njega smo kroz istoriju naučili da gledamo kao vojnika. 

Ženu smo mnogo češće gledali kao onu koja čeka vojnika.

Kao majku koja strepi. Kao suprugu koja čeka. Kao ćerku koja oplakuje. Kao medicinsku sestru koja spašava. Kao nekoga čiji je osnovni zadatak da sačuva život, a ne da ga oduzme.

Zato fotografija žene koja u rukama drži oružje nosi jednu dodatnu jezu. Ne samo zato što je i ona postala deo rata, već zato što pokazuje koliko je rat prodro duboko u društvo kada ni uloga žene više nije izvan njega.

Kada žena uzme pušku, to može biti znak da je osvojila prostor koji joj je vekovima bio zabranjen.

Ali može biti i znak da je svet stigao do tačke u kojoj više nema dovoljno ljudi koji samo žele da prežive već su i oni koji su tradicionalno povezivani sa životom pozvani da budu spremni da ga oduzimaju.

I zato pitanje nije samo da li je žena danas snažnija? Možda je važnije pitanje kakav svet traži od nje da bude snažna?

Jer jedno je kada žena postane snažna zato što je izborila pravo da trči brže, zarađuje više, govori glasnije, bira partnera ili odbije da bude ono što joj drugi namenjuju.

A sasvim drugo kada postane snažna zato što joj je u ruke stavljeno oružje.

I tu se negde sudaraju dve slike savremene žene.

Na jednoj strani sveta ona se bori da njeno telo ne bude jedino što drugi vide. Na drugoj, ona oblači uniformu i uzima pušku. Jedna pokušava da povrati pravo da sama odlučuje šta će pokazati. Druga pokazuje da je spremna da brani ono što joj država kaže da treba braniti.

Na prvi pogled, nikada nisu bile udaljenije.

A zapravo obe otvaraju isto pitanje: Ko danas odlučuje šta žena treba da bude?

Jer žena može da bude lepa, a da ne bude ukras. Može da bude ženstvena, a da ne bude slaba. Može da bude majka, a da ne nestane iza majčinstva. Može da bude sportistkinja, a da njeno telo ne bude reklama. Može da bude vojnik, a da joj uniforma ne određuje čitav identitet.

Može da bude sve to ili ništa od toga.

I možda je upravo izbor najveće oružje koje je savremena žena dobila.

Ne puška. Ne lepota. Ne telo. Ne novac. Ne moć. Izbor.

Jer prava promena neće biti kada žena bude dovoljno snažna da uradi sve ono što su nekada radili muškarci.

Biće kada više niko ne bude određivao šta ona mora da bude da bi dokazala da je jaka.

Zato je i ovonedeljni citat Meri Vulstonkraft britanske književnice i feministkinje iz 18 veka: „Ne želim da žene imaju moć nad muškarcima, već nad samima sobom.“