TRI SU FAKTORA DOVELA DO BRZOG PADA MARIUPOLJA, OVO JE POSLEDNJA FAZA... Analiza bitke daje odgovor zašto su se Ukrajinci povukli baš u Azovstal!

Lučki grad Marijupolj danas je zajedno sa ofanizvom ruske vojske koja je počela posle strahovite artiljerijske pripreme glavni fokus rata u Ukrajini. Ovo je bio povod da se objavi trenutno jednina detaljna analiza bitke za ovaj lučki grad na Azovskom moru

Aleksandar Kiš, dugogodišnji autor vojno-istorijskih tema u vojnim časopisima ustupio je medijiima deo svoje analize bitke za Marijupolj...

"Kada je počeo rat u Ukrajini skoro niko nije obraćao pažnju na lučki grad Mariupolj. On u prvim danima čak nije bio ni u glavnom fokusu ruske operacije. Početno napredovanje ka gradu učinila je vojska DNR koja je kopnenim snagama, frontalno krenula.

Međutim, ubrzo je zaustavljena i borbe su se pretvorile u pozicione. Došlo je do promene fokusa ruske operacije i ubrzo, preko Krima ali nešto i preko Azovskog mora, ruske snage su zašle braniocima Mariupolja iza leđa.

Opkoljen sa tri strane, sa istoka vojskom DNR, sa juga blokiran morem, sa zapada Rusima sa Krima – jedini put snabdevanja bio je na severu. Iako se tvrdi da je bitka za Mariupolj počela odmah po početku rata – to nije istina.

Ona je počela tek negde u prvoj polovini marta meseca – padom Volnvake – mesta na strateškom položaju, severno od grada. Tek tada je Mariupolj bio potpuno odsečen od pozadine. Međutim čak ni tada nije došlo do otvorenog napada sve do par dana posle pada Volnovake.

Sam grad, bio je centar zloglasnog neonacističkog puka “Azov” i po svim postojećim podacima, u gradu Mariupolju bilo je između 15.000 i 20.000 ukrajinskih vojnika, stranih vojnih savetnika i plaćenika, a sam grad je bio odlično utvrđen i sposoban za odbranu.

Za svega dve nedelje borbi – do početka aprila meseca, najveći deo grada je pao u ruke snagama Rusije, DNR i čečenske milicije, što je bilo prilično čudno imajući u vidu da je reč o dobro utvrđenom gradu koga je trebalo da brane snage veličine bar jednog omanjeg korpusa.

Foto: Reuters

Snage odbrane skoncentrisale su se u svega tri rejona – Azovmaš “Lenjinov kombinat”, potom “Azovstal” i područje luke.

Zvuči veoma čudno ako se uzme u obzir činjenica da je reč o velikom gradu socijalističkog tipa sa višespratnicama od betona, širokim bulevarima – sa namerom građenim širom Istočnog bloka da bi se veoma lako branilo od neprijateljskih tenkova. Sam grad je veličine Novog Beograda sa svojih skoro pola miliona stanovnika.

Pa ipak – posle samo mesec dana otvorene kampanje grad je skoro potpuno pao.

Podsetimo se da opsada Sarajeva nikad nije sprovedena do kraja, da je opsada Vukovara trajala – 87 dana! Dok su u Vukovaru borilo za svako sokače, kuću i ulicu – u Mariupolju su čitavi blokovi padali za dan, snage branioca gotovo sa lakoćim likvidirane, da bi se same podelile i grupisale, kako smo rekli u tri glavne grupe – a snage Rusa i saveznika bile su oko maksimalno 15.000 vojnika.

No taktika je bila sasvim drugačila u ova dva slučaja.

Naime, Rusija je sprovodila svoju taktiku isprobanu u Siriji – takozvane “humanitarne koridore” ali je odbijala ikakva duža primirja ili “humanitarne konvoje” koji bi ljudima u gradu dostavlljali nekakvu pomoć. Iako je Evropa insistirala na tome.

Rusija bi artiljerijom krenula da gađa poznate pozicije ukrajinskih snaga da bi grad vrlo brzo ostao i bez struje i bez vode.

Jednostavno bez struje i hrane nekako možete da živite, ali bez vode nikako. Što je važno za kasniji razvoj događaja. Strah od žeđi i smrti nagnao je stanovništvo da bude u nespokoju i da traži odlazak iz grada.

Svi stanovnici koji žele da napuste grad, moći će to “humanitarnim koridorima”. Koridori su redovno otvarani na nekoliko sati uglavnom vikendom. To je dalo vremena civilima da odu ali nedovoljno vremena Ukrajincima da predahnu i pregrupišu se u vojnom smislu.

Taktika je bila jasna – Iz Mariupolja može da ode svako, ali u grad ne može da stigne niko i ništa.

Nakon prvih izveštaja da se u gradu nalazi veliki broj stranih plaćenika i instruktora, posebno Francuza – i francuski predsednik Emanuel Makron pokušao je da ubedi Ruse da se dozvoli “humanitarna dostava” potrepština za grad, ali kada je to odbijeno, onda je pokušano da se preko mora organizuje “evakuacija civila” – što je opet glat odbijeno. Odlazak iz grada je bio moguć, ali uz kontrolu ruskih snaga i totalni pretres.

Nakon što su se branioci grada osvestili i shvatili da od propagande Kijevskog režima nema ništa i da pomoć neće – bar brzo stići, a uz spoznaju da su im Rusi pred vratima, prvi kolebljivci unutar ukrajinskih snaga počeli su da odbacuju oružje i opremu i da se oblače u civile, te da tako napuštaju grad “humanitarnim koridorima”. Što je u ostalom i bila taktika Rusa.

Tako, svake nedelje, sve više Ukrajinskih vojnika je dezertiralo, što je odbranu slabilo, unosilo psihološki nemir i nepoverenje u sopstvene saborce. Sve veći broj dezertera je odlazio – jer su se napadi Rusa pojačali, a grad je bio žestoko bombardovan. To je bila taktika koju su Rusi uspešni iskoristili u Siriji protiv islamističkih boraca.

Foto: Reuters

Tako je u gradu ostalo samo jezgro “Azovskih” neonacista i stranih plaćenika koji su u strahu od zarobljavanja odbili predaju i odlazak. Uskoro, grupa u fabrici Azovmaš pokušava proboj – i doživljava velike gubitke.

Kako Rusi kažu predalo se preko 1.000 ukrajinskih vojnika, dok Kijev govori o nekom “Čudesnom proboju hrabrih branilaca Mariupolja ka Kijevu. Nakon toga, i branioci iz luke kreću u proboj ali ne ka napolju već ka Azovstalu, gde se pridružuju opkoljenoj glavnini ukrajinskih snaga.

Reč je o ogromnom kombinatu od betona i čelika sa nekoliko nivoa pod zemljom. Iako je problem njihova likvidacija, tu je praktično završena opsada Mariupolja koji je pao skoro ceo sem tog poteza.

Preživeli branioci poizvani su na predaju – i odbili su. To veče po prvi put u ovom ratu – a na njih, počela je da dejstvuje teška avijacija sa bombarderima Tupoljev Tu-22M3, bacajući, veoma precizno – nevođene bombe FAB-1500 od 1500 kg a po nekim podacima naredni dan, dok ovo pišemo i FAB-3000 od 3000 kilograma.

Medjutim šta je dovelo do ovako – prilično neslavnog završetka pompezno najavljivanog “Novog Staljingrada”?

Ukrajinska vojska imala je apsolutno sve prednosti u odnosu na rusku, pa čak i činjenicu da je odnos snaga u bici bio skoro 1:1 što je po svim vojnim pravilima izrazito nepovoljan odnos po napadača, i nikako se u napad na grad ili opsadu ne kreće sa tako malim odnosom snaga. Pa ipak Rusima je to pošlo za rukom. Osim navedene taktike “humanitarnih koridora” veoma važan aspekt je delovanje ukrajinske komande kako one u Kijevu tako one u Mariupolju.

Foto: Reuters

Tri su osnovna faktora koja su uslovima da dođe do ovako brzog pada ovog grada.

1. Faktor verovanja u sopstvenu propagandu.

Od početka rata Ukrajinci i NATO vode žestoku propagandu u kojoj do sada, su svi Rusi mrtvi, njihva tehnika uništena ili pokvarena, a Ukrajinci su negde blizu Vladivostoka, koji će ubrzo da zauzmu. Sam grad Mariupolj predstavljen je kao briljijantni primer savršene odbrane – koji odbija sve ruske napade a pomoć samo što nije stigla. Na taj način Kijev je onemogućio bilo koji ishod bitke osim veličanstvenog poraza ili potpune smrti svojih vojnika. Zaglavljen u sopstveno propagandno blato, nije dolazilo ni pod tačkom razno da se dozvoli braniocima da u bezizlaznoj situaciji polože oružje. Zelenski kao glumac, čovek naviknut na aplauze na pozornici i na velika tapšanja i hvalospeve sa Zapada ni po koju cenu neće da žrtvuje svoj imidž divnog momka koji se sa lakoćom bori protiv zlog Putina. U koliko bi se Mariupolj predao i na videlo izašli snimci masovne predaje – celokupna slika o Ukrajini i samom Zelenskom pala bi u vodu.

Ukrajinski vojnik može da bude samo pobednik ili mrtav.

Opet nas to podseća na Nemačku propagandu i odnos prema svojoj vojsci iz Drugog svetskog rata…. ali i priznajmo i odnos Staljina. Jer ni on nije dozvoljavao predaju. Samo smrt, a povlačenje nikako. Tako je izgubio hiljade i hiljade svojih vojnika baš oko Kijeva, u Ukrajini.

2. Faktor verovanja u “čudesno oružje”

Pre samog rata i tokom rata SAD i Britanija kao i druge Zapadne zemlje počele su da Ukrajini šalju vojnu pomoć u vodu protivtenkovskih sistema “Džavelin” i “NLAW”. Propaganda (ah ta propaganda) prikazivala je ta oružja kao mač kralja Artura koji će da desetkuje ruske tenkove i potpuno razbije rusku vojsku. Ponukani takvom propagandom i slepim verovanjem u moć oružja, odbrana grada je praktično sve svoje poteze bazirala na ovom oružju i veru u njega. Tokom borbi NLAW britanske proizvodnje pokazao se u Mariupolju potpuno beskoristan. Osim izjava boraca DNR koji su zarobili veće količine tog ali i drugog oružja, dobar broj NLAW sistema ima problema sa baterijama i neispravan je.

Oni koji su bili ispravni pokazali su se „impotentnim“ u uslovima gradske borbe. Minimalna daljina gađanja je 20 metara – što je bilo premalo za protivtenkovske zasede u urbanim uslovima. Na jednom snimku se čak vidi kako Ukrajinski vojnik ispaljuje NLAW na tenk DNR ispod zgrade, a raketa neslavno samo malo zasvetli pri udaru u krov kupole tenka, što posada verovatno nije ni primetila. “Džavelin” i NLAW nisu učinili ništa od onog obećanog za branioce Mariupolja.

3. Katastrofalan izbor strategije odbrane Ukrajinaca

Međutim, pisca ovih redova više brine ono što se nije videlo na snimcima borbe. A to su rovovi, pešadijski i protiv tenkovski, zapreke i slično što bi svako normaaln koji brani grad radio.

Ogromni bulevari u Mariupolju partktično nisu imali ikakve validne prepreke – čak nisu ni presečeni rovovima i protivtenkovskim rorovima kako bi usporili napredovanje Rusa. Umesto toga – Ukrajinci su se oslonili na pomenute Zapadne sistema, mobilne grupe boraca naoružanih tim sistemima, uz podršku nešto tenkova koje su Ukrajinci posedovali. Rusi su ovaj put poslali sebi u pomoć izuzetno dobre jedinice Čečenske milicije pod komandom genarela Kadirova – koji su sa velikim ratnim iskustvom lako likvidirali ukrajinske jedinice i čistili teren. Ukrajinski tenkovi izloženi na bulevaru u Mariupolju kako kakva mobilna artiljerija brzo su uništeni od strane Rusa koji su bez problema ovladavali pomenutim bulevarima, nesputani ikakvim rovovima.

Ukrajinci su primenili taktiku koju je i Sadam Husein bezuspešno primenio u Iraku – da po stambenim zgradama zaposednu stanove i tu naprave nekakve kvazi bunkere.

Problem je bio u tome što su na taj način svoju vojsku koju su poslali u zgrade osudili na uništenje. Iako odlično naoružane i opremljene ostavili su ih – bez vode. Sa sobom su mogli da ponesu samo onoliko koliko mogu da nose. Kada bi nestalo vode pokušavali su proboj ili bežali. I to pod uslovom da ih Rusi već nisu ranije otkrili i uništili. Nikakva popuna, dotur hrane, vode ili municije nisu bili mogući jer je ukrajinsko komandovanje potpuno prenebreglo da između podruma zgrada napravi tunele ili rovovoe kako bi se vojska i potrepštine nesmetano kretali i cirkulisali između zgrada. Da su to uradili Rusi još dugo ne bi mogli da zauzmu Mariupolj.

Tako smo videli snimke velikih količina oružja i opreme koju su Ukrajinci jednostavno ostavili po stanovima zgrada i pobegli. Na taj način ukrajinsko komandovanje je samo sebi seklo udove".

Situaciju u Ukrajini možete pratiti iz minuta u minut uživo u blogu na našem portalu.