U RATU JE ISTINA PRVA ŽRTVA, U UKRAJINSKOJ KRIZI TO JE BLAG OPIS STANJA! Brutalna analiza Slobodana Reljića, može li jasnije?!

Eshilu se pripisuje znana misao: U ratu je istina prva žrtva. U ukrajinskoj krizi to je blag opis stanja. Kakva istina! Oko Ukrajine sve je - dezinformisanje: i istorijske činjenice, i vesti sa fronta i političke poruke

Evo jedne studije slučaja na onome što se u sarajevskom Oslobođenju, 29. decembra, pojavilo kao kolumna a potpisano je sa Pascal Avot. "Zašto ruski režim stalno laže", pita se Francuz, predstavljen kao savetnik u nezavisnim komunikacionim strategijama, ekspert za javnost, Pi-Ar, poznavalac internih i kriznih komunikacije.

Ništa od ovih znanja ne obavezuje ga da se drži činjenica k'o pijan plota. Niti, i formalno, ima veze sa novinarskom etikom. Ali to nije bitno, jer mi živimo sa atmosferom koju je američki bloger Lari Džonson sažeo u pitanje: Zašto SAD tako ludački mrze Putina? Sav Zapad, pretvoren u gomilu, sliva se u tu buku i bes.

Inače, misje Avo se legitimiše kao saradnik liberalnog internet magazina Contrepoints (Kontrapunkti). U liberalnom svetu liberta se danas s lakoćom promeće, u sve što ona nije po izvornom značenju, pa i u mržnju. A laž se u tom svetu uvećava geometrijskom progresijom.

Istina o Potemkinovim selima

Sam naslov Avoovog teksta, s obzirom na sadržaj - blag je. Jer, ne radi se u tekstu o tome da „laže ruski režim" - tu Rusija kakva god da je - uvek laže. Svaki režim, svaki vladar. Lagao je car, lagao je Lenjin i po prirodi stvari laže Putin…

Dokaz iz teksta: „Carska Rusija je lagala. Čuvena Potemkinova sela postala su školski primer etatističkog iluzionizma", započinje Avoov rafal.

„Čuvena Potemkinova sela" su, ako već neko hoće da istorijskim činjenicama ubija u savremenom ratu - ćorak. Široko prihvaćena laž koja se citira kao - nadistina. Francuski politički pisac Vladimir Volkov, autor knjige Dezinformacija - od Trojanskog konja do interneta, lepo je pokazao da je knez Potemkin, miljenik carice Katarine Velike, poslan da naseli Krim, teritoriju preotetu od otomanskih Turaka, i da je zaista podigao gradove i sela i ona su bila, nova, čista i ofarbana kad je vladarka 1787. dolazila u obilazak.

I: „Već knez Linj, očevidac koji je pratio caricu, razotkriva i žigoše tu legednu čiji je izvor poznat. Jedan nemački mondenski novinar po imenu G.A.W. von Helbig, neka vrsta diplomate klevetnika, koji je često posećivao dvor u Sankt Peterburgu, uvređen što nije bio pozvan na Krim odlučio je da svim sredstvima ismeje to putovanje i objavi reportažu o selima napravljenim od kartona u hamburškoj reviji po imenu Minerva pod naslovom  'Potemkin tavridski'. Ova smešna, izmišljena priča dopala se svima i, uprkos demanitijima kneza Linja, ponovo je objavljena na nemačkom (1804), na holandskom (1806), dva puta na engleskom (1812. i 1813) i čak na ruskom (1811)." (Volkov)

Volter Lipman i Lenjin

A Lenjin, koji je u Rusiju doneo zapadnu ideologiju komunizma, bio bi dobar da ga Rusija nije pokvarila. I pošto je znao odakle dolazi, Vladimir Iljič se nije libio da se dezinformacijama rve sa Zapadom, ali o zapadnoj istini o Oktobarskoj revoluciji izuzetno dobro pokazuje čuveni Test vesti (A Test of the News), koji je Volter Lipman radio s Čarlsom Mercom. Lipman je jedno od najvećih imena američkog novinarstva, savetnik predsednika, pisac kultne knjige Javno mnjenje.

Pominjani Test vesti je usmeren na „Njujork tajmsovo" praćenje „velikog događaja u skoroj istoriji sveta. To je Ruska revolucija od marta 1917. Do marta 1920… registrovano je između tri i četiri hiljade priloga".

Navedeno je pet razloga zašto baš „Njujork tajms": „Prvo, zato što je 'Tajms' velik kao bilo koji drugi list u Americi  a daleko veći od većine, u obezbeđivanju vesti, drugo, što je sastav vesti u 'Tajmsu' formalno izvrstan, treće, zato što je 'Tajmsov' indeks izuzetno prijemčiv za one koje zanima izučavanje savremene istorije, četvrto, zato što su ti kompleti lako dostupni i peto, zato što je 'Tajms' jedan od najvećih listova na svetu."

Rezultat: vesti „Njujork tajmsa" iz Rusije pretežno su sadržavale dezinformacije koje bi trebalo da utiču na uspešnost operacija protiv boljševika - Kerenskog, Kornilova, Kolčaka, Judeniča, Denikina.

Stalno se ponavljalo pitanje: Mogu li Sovjeti opstati? „Tajms" je odmah zauzeo stav da je „rušenje boljševika sasvim predvidivo" (13. novembar 1917) i svaki čas nalazio ruske eksperate koji su znali da „to ne može pobediti… da su Lenjin i Trocki izuzetno nepopularni" i javljao da će Saveznici „priznati svaku vladu koja je protiv boljševika".

Do novembra 1920. se „ne manje nego 91 puta tvrdilo da su Sovjeti sasvim blizu propasti, ili da su zaista gotovi… trideset puta je sovjetska vlast opisivana kao na izmaku. Dvadeset puta su se pojavile vesti o ozbiljnim kontrarevolucionarnim ugrožavanjima. Pet puta je eksplicitno tvrđeno da režim kolabira. I četrnaest puta je javljano kako kolaps samo što nije. Tri puta je javljeno da je sve gotovo. Pet puta su se Sovjeti 'teturali'. Tri puta je pad bio 'neizbežan'… Dva puta se Lenjin povukao; jednom je bio ubijen; i tri puta je bacan u tamnicu."

Ako vam se čini da današnje izveštavanje „Njujork tajmsa" i ostalih zapadnih medija uporno sledi - veliki primer, nemate razloga da mislite da niste u pravu.

Kamenovanje Putina nema alternativu

Evo, vraćamo se našem Paskalu Avou: „U Lenjinovoj metafizičkoj viziji istina, onako kako je mi pojmimo danas, ne postoji", filozofira stručnjak za Pi-Ar, te pronalazi da je to donelo : „Ono što je jedan dan istina može se sutra pokazati lažnim i prekosutra ponovno postati istina." I sve tako sa akcentom na znanju da, dok je Rusije, boljeg vođe biti neće: isto je i Hruščov, i Gorbačov i - Putin.

E, Putin je, u tom opasnom nizu izuzetan, jer je „odgojen u Brežnjevljevim mengelama…  Zatim, vrlo prilježni učenik škole KGB naučio je sve sovjetske tehnike umetnosti dezinformisanja. On je mnogo više od vektora laži: naučio je inkarnirati pretvaranje, koje mu je upisano pod kožu, u njegov ego. Lažni identiteti su oblikovali njegov modus vivendi. Konačno, okružen je spin doktorima koji su otkrića zapadne psihologije i marketinga ugradili u predavanja i praktične radove KGB-a. Rezultat je tvornica laži čudotvorne učinkovitosti."

Šta reći posle ovoga?

Samo jedno: taj ko se ne pridruži gomili koja kamenuje Putina ne zaslužuje da postoji! A zašto? Jer, pročitaćete u istom tekstu da, uprkos tome što „najlucidnije Francuzi imaju tendenciju da svoje zemljake ,obožavatelje Putina, smatraju imbecilima ili patentiranim izdajnicima" - vidi čuda! - „milioni Evropljana gledaju Vladimira Velikog kao mudraca, mislioca, slavnog osvajača"!

Bože, da ne poveruješ! Liberalna Evropa, a tako imbecilna i samoponištavajuća! Kleči pred nekim Rusom. Nije lako lucidnom Avou.

Katolici se mole za Putina

A otkud je nastala ta strašna muka „najlucidnijih Francuza"?

Od toga što je „za 22 godine otkako je na vlasti, Putin uspostavio kampanju političkog komuniciranja u dimenzijama kontinenta, koja je izvanredno uspešna". I  sada tradicionalni katolički krugovi (tu ni jezuita Francisko nije mogao ništa), „suznih očiju" „bacaju lovorove vence" na Putina. „Sviđalo se to vama ili ne, neki se nadaju da će ih on 'spasiti'. Oni više i ne vide da uranjaju u idolopoklonstvo koje riga njihov Gospodar."

Primera radi, javlja Paskal Avo, „fundamentalistički" (kaže on), a realno znani i uticajni - katolički sajt Le Salon beige objavljuje: „'Neka Bog blagoslovi Vladimira Putina i isprati ga na njegovom putu preobraćenja. Neka nam Bog pošalje čoveka njegovog kalibra ovamo, u liberalni pakao.' A drugi odgovara: 'Neka Bog preobrati Putinovo srce i ojača njegovu ruku! Ura!' Na istom sajtu govori se o 'mudrom Putinu', koji 's ponosom preuzima odgovornost svog nasleđa hrišćanske prvotnosti, u svojim govorima prožetim duhovnošću, jer ne želi naše satanske običaje'. Ukratko: 'Čovek proviđenja za svoju zemlju, za svet i za hrišćanstvo, iako ga dekadentni i otpadnički Zapad ne razume!'"

Sav ovaj kalambur, od autorovih stavova i sudaranja s činjenicama, treba da bude apsolutni dokaz da - „od izbijanja rata protiv Ukrajine, Moskva šalje beskrajnu bujicu lažiranja, dezinformacija i neistina, do te mere da izgleda nesposobna priznati da su dva i dva četiri!?" Ko je ovde lud?

Ruse treba zaključati

Ako kahvenište na Baš-čaršiji i čitate ovu Francuzovu kolumnu, pa uključite mozak na sekundu, ne možete da dođete do takvog zaključka. Jedino ukoliko se slažete sa ministrom inostranih poslova Ukrajine Dimitrija Kulebe koji diplomatski jezikom, kakav liberali na Zapadu obožavaju, javlja da „partneri Ukrajine moraju da shvate da se suština Rusije neće promeniti bez obzira na vlast", te ostaje samo jedno: „Ruse treba gurnuti u njihove granice i zaključati." A još bolje, oteti im to iza tih granica, a njih… Jedino se to današnji liberal ne usuđuje da glasno kaže.

Da, to je stanje duha. Zapad se čitavo vreme ponaša kao da Rusija bez njega ne može. I naglas brine kako će Rusija da preživi bez zapadnih tržišta i zapadnih partnera, zapadnih kolumnista? Pri tom je to zamišljeno kao sredstvo za ucenjivanje. I svaki put kad im iz Moskve jave da će Rusija moći bez tih „dobročinstava" i da odbija kretenske fer-ponude (kao dirigovanu cenu nafte, npr), oni se iznenade. Da l' je moguće?

Stanje je, to su sankcije pokazale, ovakvo: Rusija će nekako moći bez njih, ali oni bez Rusije… U svakom slučaju, njima će biti teže. To što su Rusi dobijali sa Zapada može da se zameni, to što je Zapad uzimao iz Rusije ne može, a bez toga da cena zamena ne bude pucanje sebi u koleno (Orban).

Pri tom Zapadnjaci ne mogu ni da izračunaju koliko će im biti teže, pa se na svakom ciklusu sankcija (deveti se uvodi) klate kao strašilo na vetru.

Jer, da su prve sankcije bile ubitačne, oni ne bi bili strašilo.

EU-kvadratura kruga

Na Putina su svi propagandni ćorci ispaljeni: da je teško bolestan, da je potpuno neobavešten, da će da ga smeste u Hag, da ga mrzi celi svet… Kako dani prolaze, propagandni revolveraši bacaju prazne čaure i sve neuverljivije ispaljaju rafale, a koji se sve više gledaju kao bengalske vatre.

I pošto im je problem da priznaju - koliko lažu sami sebe - oni se radije pitaju „Zašto ruski režim stalno laže".

Tako se svakodnevno nastavlja rešavanje EU-kvadrature kruga. I EU se svom silom baca u igrarije oko tog, još antičkog, matematičkog problema na koji je „tokom ljudske istorije potrošeno više intelektualnog napora nego za slanje čoveka na Mesec".

Samo, starim Grcima je to bila zanimacija, a Evropskoj uniji pitanje opstanka.