AMERI SE SPREMAJU, RAT SA KINOM JE NEIZBEŽAN - KORISTIĆE NUKLARKE! Vašington pozvao Japan da postavi nuklearne bombe na svojoj teritoriji! SVET STREPI...

Ideja o deljenju američkog nuklearnog oružja s Japanom i Južnom Korejom, sve češće se pominje u medijima tih dalekoistočnih zemalja. Rendal Šrajver, pomoćnik ministra odbrane u vladi bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, zadužen za region Indo-Pacifika, u nedavnom intervjuu japanskom časopisu "Nikkei" izjavio je da bi s obzirom na složenu bezbednosnu situaciju u kojoj se Japan nalazi, zemlja trebalo da uzme u razmatranje mogućnost da dozvoli stacioniranje američkog nuklearnog oružja na svojoj teritoriji.

Rendal Šrajver je kao razlog za poziv Zemlji izlazećeg sunca na javnu debatu o prihvatanju nuklearnog oružja, naveo "agresivnu modernizaciju" koju sprovode armije Severne Koreje i Kine i rast njihovog raketnog i nuklearnog arsenala.

Sam Šrajverov intervju, međutim, ima funkciju kapisle kojom se otpočinje takva diskusija i pacifistički nastrojenoj japanskoj javnosti sugeriše da prevlada otpor prema nuklearnom oružju i prihvati novu realnost.

On je tipični probni balon, koji u javnost najpre pusti neki tink-tenk ili penzionisani zvaničnik, da bi diskurs potom nastavile niže rangirane aktivne diplomate i vojnici i, konačno, najuži vrh države.

Učestali pozivi za postavljanje američkog nuklearnog oružja

Ovde valja napomenuti da Šrajver nije prvi koji je javno pomenuo mogućnost stacioniranja američkog nuklearnog oružja u Japanu. To je zapravo, najpre, učinio uticajni bivši japanski premijer Šinzo Abe, posle povlačenja sa te funkcije, odmah nakon početka ruske intervencije u Rusiji.

On je prošle godine, u svojstvu poslanika i vođe najveće i najmoćnije frakcije unutar vladajuće Liberalno-demokratske partije, javno izneo ideju da bi trebalo da se uspostavi mehanizam "deljenja nuklearnog oružja" (po ugledu na aranžman između zemalja članica NATO-a) u kojem bi se američke termonuklearne bombe privremeno unosile ili stalno stacionirale na japanskoj teritoriji. 

On je to učinio upravo s namerom da pokrene seriju rasprava i debata među političkim partijama, unutar vlade i u medijima, kako bi vremenom bio prevladan animozitet koji dobar deo japanske populacije oseća prema nuklearnom oružju zbog bombardovanja Hirošime i Nagasakija i višedecenijskog poistovećivanja sa pacifizmom, čiji je suštinski deo suprotstavljanje proizvodnji, širenju i upotrebi nuklearnog naoružanja.

Svaku diskusiju o tome, međutim, prekinuo je atentat na Abea u julu prošle godine, pa Šrajverov intervju, dat pola godine nakon tragične smrti bivšeg japanskog premijera, sada temu stacioniranja američkih nuklearnih projektila u Japanu praktično ponovo vadi iz fioke, gde je bila privremeno odložena.

To se podudara sa sve glasnijim i učestalijim izjavama visokih vladinih službenika u Republici Koreji da se armiji njihove zemlje (slično članicama NATO-a koje ne poseduju sopstveno nuklearno oružje) dozvoli da učestvuju u odlučivanju o rasporedu američkog nuklearnog arsenala u Istočnoj Aziji ili dopusti da razvije sopstveno nuklearno oružje 

Vlada u Seulu, dakle, priželjkuje moć da sugeriše američkim stratezima kuda i kada da upute ili usmere svoje podmornice i bombardere naoružane nuklearnim raketama (što ovi mogu da prihvate ili odbiju).

Foto: Youtube printscreen

Takav aranžman, smatraju pojedini analitičari, Pentagon teško može da odobri, ali ono što učestalim diskursom o nuklearnom oružju Seul može da postigne je to da Vašington pristane da svoje nuklearne bombe pod punom sopstvenom kontrolom rasporedi u baze na teritoriji Južne Koreje.

Reč "pristane" ovde je verovatno neprikladna, jer su glasni zahtevi zvaničnog Seula i pojedinih političkih figura u Japanu za raspoređivanje američkog nuklearnog oružja na njihovim teritorijama američkom državnom i vojnom vrhu prava muzika za uši. Jer, šta je bolje nego moći postaviti nuklearne rakete na bukvalno minut, dva leta od prestonice najvećeg strateškog suparnika (Kine)?

Bojazan Tokija i Seula

Za Tokio najveća briga je tajvansko pitanje, odnosno, mogućnost da bi Narodna Republika Kina koja je nedavno porinula novi nosač aviona i gradi velike amfibijske brodove, osokoljena ruskom intervencijom u Ukrajini, za koju godinu mogla da se upusti u invaziju na to ostrvo.

Eventualna kineska intervencija bi, s obzirom na geografsku blizinu Tajvana dalekoistočnoj carevini i činjenicu da je japansko ostrvo Okinava krcato američkim marincima i vazduhoplovima, verovatno značila da bi Tokio po prvi put od kraja Drugog svetskog rata i sam iskusio oružani sukob.

Situaciju komplikuje i teritorijalni spor, to što je majušni nenaseljeni arhipelag Senkaku (ili Diaoju) koji pod svojom kontrolom drži Japan a na koji pravo polaže Kina, takođe blizu Tajvana.

S druge strane, u Seulu poseban strah izaziva činjenica da je Severna Koreja prošle godine uspešno lansirala interkontinentalnu raketu "Hvasong-17", čiji je domet preko 15.000 kilometara i koja može da dohvati bilo koji deo SAD (Severna Koreja je prvi put uspešno isprobala interkontinentalnu raketu 2017 - projektil za koji se tada verovalo da može da dosegne zapadnu obalu SAD). 

Tvrdnja da je raketa koja je preskupa i premoćna da bi bila ispaljena na jug Korejskog poluostrva izaziva naročitu zabrinutost u Seulu, pogotovo u svetlu činjenice da Sever već poseduje čitavu paletu balističkih i krstarećih raketa kratkog i srednjeg dometa koje su prikladnije za takav napad, na prvi pogled zvuči paradoksalno. Međutim, logika koja se nalazi iza tog strahovanja je smislena i opravdana. 

Naime, južnokorejski vojni vrh i vlada se pribojavaju da sada kada Severna Koreja poseduje funkcionalno i moćno oružje kojim može da ozbiljno ugrozi čitave SAD, Vašington više nije spreman da u slučaju rata između Pjongjanga i Seula udari svom snagom na komunističku državu.

Odnosno, oni se brinu da obećanje Vašingtona da će svojim "nuklearnim kišobranom" zaštititi Južnu Koreju više ne važi jer je rizik za SAD sada prevelik - zato i traže da njihova armija učestvuje u odlučivanju o postupanju s američkim nuklearnim potencijalom (američkim podmornicama i strateškim bombarderima) u Istočnoj Aziji.

Povratak američkih nuklearnih bombi u Istočnu Aziju?

Ako bi se ostvarile najave o uvođenju američkog nuklearnog oružja u Istočnu Aziju, to ne bi bio presedan. U prošlosti, naročito tokom šezdesetih godina prošlog veka, SAD su na teritoriji Južne Koreje držale više stotina nuklearnih bombi.

Štaviše, američke nuklearne rakete su do ranih sedamdesetih bile raspoređene i na Tajvanu i na japanskom ostrvu Okinava, koje je ostalo pod američkom okupacijom sve do 1972.

Takođe, smatra se, da su nuklearne rakete povremeno na "mala vrata" na američkim brodovima unošene i u druge delove Japana, uprkos opštoj pacifističkoj politici Tokija, izjavama visokih zvaničnika i parlamentarnim rezolucijama o tome da Zemlja izlazećeg sunca ne samo da neće posedovati, već ni dozvoljavati prisustvo najrazornijeg oružja na svetu na svojoj teritoriju.

Povratak američkog nuklearnog oružja na velika vrata u Istočnu Aziju, naravno, nesumnjivo bi izazvao oštru reakciju Narodne Republike Kine, pre svega u formi ekonomskih sankcija protiv Južne Koreje i Japana, a onda i demonstracije vojne sile. 

Foto: Public

Ipak, vlade u Seulu i Tokiju bar formalno bi mogle da to opravdaju visokim stepenom razvoja nuklearnog i raketnog naoružanja Severne Koreje, odnosno, pretnjom od Pjongjanga. Taj izgovor ima smisla i naročito je verodostojan kada je u pitanju Južna Koreja. 

On je i jedan od bitnih, ako ne glavni razlog zašto se 2017. Peking delimično pridružio ekonomskim sankcijama Zapada protiv Severne Koreje.

Naime, najveća opasnost koja preti Pekingu od nuklearnog programa komunističkog režima u Pjongjangu nije postojanje nuklearnih bombi u Severnoj Koreji samo po sebi, pošto je ona ideološki bliska i ekonomski i politički zavisna od Kine, već mogućnost da bi taj program mogao da posluži kao isprika Amerikancima da stacioniraju svoje nuklearne rakete uz kinesku granicu, odnosno, kao izgovor Japanu i Južnoj Koreji da sami razviju sopstveno nuklearno oružje. 

Eventualni povratak američkog nuklearnog oružja na Korejsko poluostrvo moglo bi se opisati kao zatvaranje punog kruga, pa i sušta zamena teza - Seul traži američke nuklearne bombe zbog straha od nuklearne pretnje Pjongjanga, koji je razvio najrazornije sredstvo koje poznaje ljudski rod upravo da bi se zaštitio od tehnološki i ekonomski nadmoćne i do zuba naoružane nuklearne sile Sjedinjenih Država.