SLEDI NAM ČETVRTI OBRT KOJI ĆE ODREDITI 21. VEK! EU mora odbaciti američki "ukrajinski projekat"! SRBIJA IGRA VRHUNSKI - TO JE JASNO!

Evropska unija je bila, i još uvek jeste, previše duboko upletena u američki „ukrajinski projekat" kako bi skrenula sa dosadašnje putanje, uprkos opasnim rizicima po nju samu

Evropske ekonomije posrću od inflacije i različitih vidova deindustrijalizacije - što je sve podstaknuto samonametnutim štetnim ograničenjima na kupovinu svih vidova jeftine ruske energije, piše Alister Kruk, britanski diplomata i bivši funkcioner obaveštajne službe MI6 .

Njegovu analizu prenosimo u celini!!!

Zbig Bžežinski, koji je tada (1997) obavljao dužnost savetnika američkog predsednika jasno je rekao: „Evroazija je najveći kontinent na planeti; a Evropa je nezamenljivi američki mostobran unutar tog kontinentalnog prostranstva (Heartland). Svakim proširenjem evropskog domašaja, stoga, proširuje se i američka sfera uticaja". A za dominaciju nad Evroazijom, rekao je - Ukrajina je ključna država.

Danas, međutim, najznačajniji razvoj u naše vreme je strujanje koje teče ka odbacivanju zapadnog insistiranja da je ispravna i prihvatljiva jedna „stvarnost" - odnosno da ideologija američkog „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima", može sama i jedina da odnese prevagu. Ovo - zajedno sa uzmicanjem ranijeg kolonijalnog ciklusa, te sada ne-Zapad može da potiskuje i na kraju zbacuje svoje zapadne gospodare - jeste „četvrti obrt" koji će definisati naš vek.

Samozavaravanje

Patrik Lorens, veteran među američkim izveštačima, zapaža međutim da „slušajući govore, obznane i usputne opaske klike koja raspolaže političkom moći i uticajem u Vašingtonu - mogli biste pomislite da se ništa ovako Škao što je ova prelomna tačkaĆ uopšte i ne odigrava".Lorens se zapisao: „Stoga, pitam: mogu li ja biti jedini koji se pita da li su oni koji oblikuju i sprovode američku spoljnu politiku slepi pred ovim ogromnim globalnim pomeranjima, ili su gluvi na ono što ne-Zapad u poslednje vreme ima da kaže Zapadu, ili su previše glupi da bi razumeli događaje, ili ih ne čuju - ili se samozavaravaju, ili je možda posredi sve od nabrojanog?

Hrabre, afirmativne proklamacije imaju zavodljivu moć nad publikom, i ljudi su često podsvesno skloniji neznalačkim tvrdnjama koje iznosi u javnost „akreditovana" klasa u odnosu na očigledne sirove „činjenice sa terena". Ovo, zajedno sa totalnom kontrolom zapadnih masovnih medija koju ima američka „Permanentna država", stvara neku vrstu moralističke crne rupe u kojoj postoji vrlo malo odgovornosti za ljude koji propagiraju obmanjivanje i preterivanje. Ljudi i institucije mogu nesmetano da deluju, pošto znaju da nikada neće biti posledica za učinjeno i izrečeno, čak ni za ogoljene laži - a svakako mnogo manje za nepoštenosti i neiskrene dvosmislenosti u javnom diskursu.

Foto: Reuters/AP/Fotoilustracija

Sada, petnaest meseci od kada je počeo sukob u Ukrajini (i kada se obrnula situacija) Evropljani moraju da se otvoreno i bučno svrstavaju u Bajdenov borbeni poredak kako bi obogaljili Rusiju te stoga nepovoljan ishod "ovih nastojanja" ne može da se vidi kao ništa drugo do civilizacijski poraz Zapada. Međutim, uopšte nije izvesno da Bajdenov tim - zajedno sa svojim potuljenim posrednicima - neće pribeći otvorenoj intervenciji u očajničkom pokušaju da za Zapad obezbedi još jedan „trijumf".

Dugotraja eskalacija

Državni sekretar Blinken, je u petak u Helsinkiju, izgleda nagovestio veliku i dugotrajnu eskalaciju kada je odbacio svaku pomisao na primirje, i umesto toga je govorio o dugoročnom odbrambenom savezu sa Ukrajinom koji bi se za stalno osigurala buduća vojna pomoć a možda bi se formalizovale uzajamne odbrambene obaveze.

Ovaj obrt se mogao predvideti na osnovu Blinkenovih tvrdnji, što pojačava Lorensov argument da izgleda kako su oni koji sprovode spoljnu politiku ili slepi ili gluvi ili negiraju događaje koji se pred njima odigravaju - tako što zasnivaju „novu" američku politiku na Putinovom ogromnom „strateškom fijasku" u Ukrajini, „debaklu" - kako Blinken insistira, „koji je izolovao Moskvu, oslabio njenu ekonomiju i ogolio slabosti ruske vojske koja je nekada izazivala strahovanje".

„Tužna realnost" je, naravno, sasvim drugačija: na svakom frontu ovoga sukoba SAD su žestoko podbacile u odnosu na očekivanja: Rusija ih je nadvisila u pogledu raspoređenih snaga (i to sa velikom razlikom); u pogledu sofisticiranosti naoružanja; u pogledu neposredne dominacije u vazdušnom prostoru i elektromagnetnoj sferi iznad Ukrajine.

Povrh toga, Rusija pobeđuje u finansijskom i diplomatskom ratu, gde - na ozlojeđenost Zapada - ostatak sveta, izuzev zemalja Grupe sedam (G7) - odbija da se priključi antiruskim sankcijama.

Bez obzira na to, naslovima u establišmentskom Vašington postu dominiraju reči: „Bajden pokazuje sve veću spremnost da pređe Putnove crvene linije", uz podnaslov: „Uprkos upozorenjima da će naoružavanje Ukrajine izazvati svetski rat - Bajden je nastavio da pritiska granice koje je postavljao ruski lider - što je strategija koja je koliko rizična toliko i plodotvorna".

Ovde je suština - jednostavno rečeno - da Bajdenu predstoje izbori, i da možda misli kako bi mogao pokušati da ih dobije kao „ratni predsednik".

Jedini gubitnik

Evropljani, nasuprot tome, imaju samo izbor da izgube. Zbog čega bi oni nastavili da se saglašavaju sa „večnim ratom" u Evropi? Šteta po Evropu već je bila ozbiljnija u odnosu na nameravani uticaj na rusku ekonomiju. Evropske ekonomije posrću zbog inflacije i raznih vidova deindustrijalizacije - što je sve podstaknuto samonametnutim štetnim ograničenjima kupovine svih oblika jeftine ruske energije. Industrijski džinovi poput Nemačke su skliznuli u recesiju - a velikom delu ostatka Evrope takođe preti recesija.

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

Evropa - što je jasno samo po sebi - je ekonomski slabija nego što je za sebe mislila na početku rata, kada su evropski lideri bili oduševljeni izgledima da Evropska unija može da slomi veliku silu - Rusiju - samo uz pomoć finansijskog puča. (Veliki deo Evrope, uključujući Nemačku i ostatak EU, je prošao kroz „blekrokovsku financijalizaciju" počev od 2000-ih, što je znatno oslabilo realne sektore ekonomija EU na račun servisne ekonomije.)

Podsetimo se, takođe, da je Merkelova, kao „najmoćnija žena u Evropi", bila ona koja je osigurala i „prikrila" strategiju Bžežinskog protiv Rusije - uključujući njegovo ciljanje na Ukrajinu kao na „ključni mostobran":

„Fondacija Konrad Adenauer... duboko je uključena u dešavanja u Ukrajini počev barem od puča na Majdanu iz 2014. godine, iako u podređenom položaju. Njeno poslednje značajno delovanje u korist 'američkih nacionalnih interesa' bili su Minski sporazumi - Merkelova kao vodeća figura, omogućila je Ukrajini da se naoruža te da raspolaže najvećom vojskom u Evropi".

Jednostavno rečeno, Evropska unija je bila - i još uvek jeste - previše duboko upletena u američki „ukrajinski projekat" kako bi skrenula sa dosadašnje putanje, uprkos opasnim rizicima po nju samu.