Kina je već "vratila" Tajvan - činjenice su neumoljive! SAD nemaju šanse protiv Pekinga, rat im je jedina opcija!

Obim trgovine između dve strane Tajvanskog moreuza u 2023. godini bio je 268 milijardi dolara. To znači da je Tajpej više trgovao sa svojim glavnim protivnikom, Pekingom, nego sa svojim glavnim saveznikom Vašingtonom. A za kinesko poslovanje Tajvan je bio važnija strana od ključnog strateškog partnera države, Rusije.

Ove činjenice su, analizira dr Kiril Babaev, direktor Instituta Kine i savremene Azije Ruske akademije nauka, važne za razumevanje trenutnog odnosa između dva dela Kine. Neraskidivo ih povezuje ne samo zajedništvo jezika, istorije i kulture, već i stotine hiljada trgovinskih i proizvodnih ugovora. A, to se može pokazati kao odlučujući faktor u dugotrajnoj borbi za ostrvo između velikih sila.

Izbori na Tajvanu 13. januara ništa nisu promenili. Naprotiv, osim pobede proameričkog kandidata Lai Ćingdea (sa daleko od solidnih 40% glasova), parlamentarni izbori su otkrili poraz vladajuće Demokratske progresivne partije, koja je izgubila većinu i deset mesta u Zakonodavnoj skupštini.

Ishod izbora je učinio energetski sistem ostrva pomalo nestabilnim, što sugeriše da glavna bitka između Vašingtona i Pekinga oko Tajvana tek predstoji. Međutim, SAD imaju samo jednu neospornu prednost u ovom ratu - sposobnost da napumpaju svog zastupnika oružjem i odbrambenim sistemima u očekivanju sukoba. Kina, s druge strane, ima mnogo više uticaja. Stoga, u narednim godinama, Peking neće pokušavati da reši tajvanski problem vojnim putem: naprotiv, pokušaće da američku "pirovu pobedu" 13. januara pretvori u konačni poraz SAD na sledećim izborima na ostrvu.

U svojim prvim postizbornim komentarima, pobednički kandidat Lai (koji zvanično neće postati predsednik do maja) govorio je na miran način o Pekingu i kinesko-tajvanskim odnosima, ne pokušavajući ni na koji način da pokaže želju da jednostrano proglasi nezavisnost ostrva. Američki lideri su takođe govorili u istom duhu, ističući da nameravaju da razvijaju samo „neformalne" odnose sa Tajvanom, dok i dalje budu vođeni principom „jedne Kine" .

Kao rezultat toga, Tajvan je sada svestan da je put ka nezavisnosti ćorsokak, jer nijedan od najbližih saveznika Tajpeja neće podržati taj potez ili priznati postojanje "alternativne Kine". Put održavanja statusa kvo je, s druge strane, najnestabilniji, jer će u ovom slučaju Damoklov mač oružanog sukoba između SAD i Kine visiti nad Tajvanom, u kojem ostrvo rizikuje da izgubi čitavu ekonomiju i mnoge hiljada života svojih građana.

Jedina opcija za Tajvan na duži rok je kompromis sa kontinentalnom Kinom; neka vrsta punopravnog aranžmana koji će omogućiti ostrvu da održi način života i ekonomski sistem na koji je naviklo, i koji će omogućiti Pekingu da pitanje ponovnog ujedinjenja smatra zatvorenim, ili barem sa jasnim, iako udaljenim, rešenjem .

Hong Kong može delimično da posluži kao model za takvo rešenje, ali u slučaju Tajvana, kompromis će verovatno biti mnogo mekši. Peking i Tajpej bi mogli da se dogovore oko mape puta za ponovno ujedinjenje do 2049. godine - čime bi se okončao vekovni ciklus konfrontacije. Taj plan bi mogao da dovede do savezne države po uzoru na EU ili Rusiju i Belorusiju.

Naravno, takav ishod bi bio dobar za sve Kineze sa obe strane moreuza, jer bi otklonio svaki rizik od oružanog sukoba ili „neprijateljskog preuzimanja" Tajvana od strane NRK. Upravo ovakvih ishoda strahuju svi oni koji su glasali za Laja 13. januara.

Samo jedna zemlja bi bila u izuzetno nepovoljnom položaju zbog takvog aranžmana preko moreuza, a to su SAD. Vašington je previše uložio u doktrinu obuzdavanja Kine, u formiranje lanca vojnih i političkih saveza oko svojih granica i odbrambenog pojasa na samom ostrvu Tajvan, da bi izgubio ovaj „ nepotopivi nosač aviona". Naravno, Amerikanci će učiniti sve što je u njihovoj moći da se suprotstave bilo kakvom sporazumu između dva dela Kine, kakav god on bio.

Ali pokušaji da se Tajvan udalji od kineskih obala i bliže američkoj obali su geografski besmisleni. Kako ekonomska moć Pekinga raste, značaj kinesko-tajvanskog ekonomskog odnosa će se samo povećavati. Status kvo za koji se Vašington toliko borio da ga sačuva zapravo je povoljniji za Kinu. Čini se da će se predsednik Lai Ćingde pokazati kao mnogo uravnoteženiji političar od odlazećeg lidera Cai Ing-vena. Ako je to slučaj, moglo bi se dogoditi da je na izborima 13. januara zapravo pobedio Peking, a ne Vašington.