Oni nas uče o ljudskim pravima! Ovo su koncentracioni logori u SAD na koje žele da zaboravimo!

Tokom Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su, po nalogu predsednika Frenklina D. Ruzvelta, prisilno premestile i zatvorile najmanje 125.284 osobe japanskog porekla u 75 identifikovanih mesta za zatvaranje.

Vlada SAD je tamničila svoje građane

Većina je živela na obali Pacifika, u koncentracionim logorima u zapadnoj unutrašnjosti zemlje.

Dve trećine zatvorenika bili su državljani Sjedinjenih Država. Ove akcije su pokrenute izvršnom naredbom 9066 nakon napada Imperijalnog Japana na Perl Harbor.

Od 127.000 Amerikanaca Japana koji su živeli u kontinentalnom delu Sjedinjenih Država u vreme napada na Perl Harbor, 112.000 je živelo na Zapadnoj obali.

Oko 80.000 su bili Nisei, druga generacija, Japanaca rođenih u Americi sa američkim državljanstvom i Sansei, treća generacija i Nisejeva deca.

Ostali su bili imigranti Isei, prva generacija rođenih u Japanu koji nisu imali pravo na američko državljanstvo prema američkom zakonu.

Pošetak američke paranoje...

Japanski Amerikanci su smešteni u koncentracione logore na osnovu koncentracije lokalnog stanovništva i regionalne politike.

Više od 112.000 japanskih Amerikanaca koji su živeli na zapadnoj obali bilo je zatvoreno u logorima koji su se nalazili u njenoj unutrašnjosti.

Na Havajima (koji su bili pod vanrednim stanjem), gde je više od 150.000 Japanaca činilo više od jedne trećine stanovništva teritorije, samo 1.200 do 1.800 je bilo zatvoreno.

Kalifornija je definisala svakoga sa jednom šesnaestinom ili više japanske loze kao osobu koja treba da bude zatvorena. Pukovnik Karl Bendecen, arhitekta programa, otišao je toliko daleko da je rekao da je svako ko ima „jednu kap japanske krvi“ kvalifikovan za zatvor.

Foto: Vikipedija

Biro za popis stanovništva Sjedinjenih Država pomogao je u pokušajima zatvaranja tako što je pružio specifične pojedinačne popisne podatke o Amerikancima Japana.

Biro je decenijama poricao svoju ulogu uprkos naučnim dokazima koji govore o suprotnom, a njegova uloga je postala šire priznata 2007.

U svojoj odluci Korematsu protiv Sjedinjenih Država iz 1944. godine, Vrhovni sud SAD je potvrdio ustavnost uklanjanja prema klauzuli o dužnom postupku od Peti amandman na Ustav Sjedinjenih Država.

Sud je svoju odluku ograničio na valjanost naloga o isključenju, izbegavajući pitanje zatvaranja američkih državljana bez odgovarajućeg procesa, ali je istog dana u Ek parte Endo presudio da lojalni građanin ne može biti pritvoren, čime je počelo njihovo oslobađanje.

Dan pre nego što su presude Korematsu i Endo objavljene u javnosti, nalozi o isključenju su opozvani.

Foto: Vikipedija

Amerikancima Japana je u početku bilo zabranjeno služenje vojnog roka, ali im je do 1943. bilo dozvoljeno da se pridruže, a 20.000 ih je služilo tokom rata.

Preko 4.000 studenata je bilo dozvoljeno da napusti kampove i pohađa koledž.

Bolnice u logorima su tokom internacije zabeležile 5.981 rođenih i 1.862 umrlih.

U to vreme, japansko zatvaranje je trebalo da ublaži bezbednosni rizik za koji se verovalo da predstavljaju japanski Amerikanci.

Obim zatvaranja u srazmeri sa veličinom japansko-američkog stanovništva daleko je prevazišao slične mere preduzete protiv nemačkih i italijanskih Amerikanaca kojih je bilo milionima i kojih je nekoliko hiljada bilo internirano, od kojih su većina bili nedržavljani.

Foto: Vikipedija

Građani su masovno podržali deportacije Japanaca

U dva meseca nakon napada na Perl Harbor, bilo je malo nagoveštaja da se u javnosti pojavio razlog za interniranje.

Istraživanje Kancelarije za činjenice i brojke od 4. februara (dve nedelje pre naredbe predsednika) pokazalo je da je većina Amerikanaca izrazila zadovoljstvo postojećim vladinim kontrolama nad Amerikancima Japana.

Štaviše, u svojoj autobiografiji iz 1962. godine, državni tužilac Frensis Bidl, koji se protivio internaciji, umanjio je uticaj javnog mnjenja na podsticanje predsednikove odluke.

On je čak smatrao da je sumnjivo „da li je, pored štampe političkih i specijalnih grupa, javno mnjenje čak i na Zapadnoj obali podržavalo evakuaciju.

“Međutim, podrška oštrijim merama prema Amerikancima Japana vremenom se povećala, delom zato što je Ruzvelt malo koristio.

Prema anketi iz marta 1942. koju je sproveo Američki institut za javno mnjenje, nakon što je interniranje postalo svršen čin, 93% Amerikanaca je podržavalo preseljenje japanskih nedržavljana sa obale Pacifika, dok se samo 1% protivio Prema istoj anketi, 59% je podržalo preseljenje Japanaca koji su rođeni u zemlji i bili su državljani Sjedinjenih Država, dok se 25% protivilo tome.

Foto: Vikipedija

Sedamdesetih godina prošlog veka, pod rastućim pritiskom Lige japanskih američkih građana i organizacija za obeštećenje, predsednik Džimi Karter je otvorio istragu kako bi utvrdio da li je vlada opravdala odluku da se Japanci stave u koncentracione logore.

On je imenovao Komisiju za ratno preseljenje i interniranje civila da istraži logore. 1983. godine, u izveštaju Komisije, Lična pravda odbijena, nalazi se malo dokaza o nelojalnosti Japana u to vreme i zaključeno je da je zatvaranje bilo proizvod rasizma.

Preporučio je da vlada isplati reparacije zatočenicima.

Foto: Vikipedija

Godine 1988., predsednik Ronald Regan potpisao je Zakon o građanskim slobodama iz 1988. kojim se zvanično izvinio za zatvaranje u ime vlade SAD i odobrio isplatu od 20.000 dolara, što je jednako 49.000 dolara danas svakom bivšem pritvoreniku koji je još bio živ.

Zakon je priznao da su vladine akcije zasnovane na „rasnim predrasudama, ratnoj histeriji i neuspehu političkog rukovodstva“.

Do 1992. godine, američka vlada je na kraju isplatila više od 1,6 milijardi dolara, što je ekvivalentno 3,96 milijardi dolara danas kao reparacije za 82.219 Amerikanaca Japana koji su bili zatvoreni.