KAKO SU NACISTI POSTALI NATOVCI?! Alijansa posle Drugog svetskog rata zaposlila nacističke oficire i tajnu službu (FOTO)

Mnogi oficiri Vermahta iz vremena Drugog svetskog rata, od kojih su neki bili članovi Nacističke partije i pristalice ideologije nacizma, igrali su značajnu ulogu u formiranju savremenog Bundesvera, ali i NATO-a.

Po okončanju Drugog svetskog rata Evropa je bila razorena, osakaćena, ali i podeljena na dva dela: istok, koji je "pripao" Sovjetskom Savezu, i zapad, koji se našao pod dominacijom SAD.

Nova podela nigde nije bila očiglednija nego u Nemačkoj - koja je nakon kapitulacije u maju 1945. bila podeljena prvo na četiri, a kasnije na dva dela: (Zapadnu) Saveznu Republiku Nemačku i (Istočnu) Nemačku Demokratsku Republiku.

Zapadna Nemačka u prvi mah nije imala svoje oružane snage, a u trenutku formiranja NATO-a nije se našla među 12 država osnivača. Međutim, do sredine pedesetih godina vodeće zemlje na Zapadu menjaju svoju računicu, te Nemačka 1955. godine konačno pristupa Alijansi, a iste godine počinje i formiranje njenih oružanih snaga.

U procesu formiranja nove nemačke vojske, Bundesvera, ipak je bilo angažovano puno "starih" kadrova, koji su iskustvo stekli tokom Drugog svetskog rata boreći se u nacističkoj vojsci, i to protiv svojih novih saveznika.

Mnogi od tih oficira su se ubrzo našli i na visokim pozicijama unutar hijerarhije NATO-a, a neki od njih su bili i među najviše rangiranim vojnim zvaničnicima u Alijansi.

Foto: Printscreen/You Tube

 

Nacisti i oficiri Vermahta među osnivačima NATO-a

Adolf Hojzinger, jedan od osnivača savremenog nemačkog Bundesvera, njegov prvi načelnik generalštaba (1957-1961) i kasniji komandant Vojnog komiteta NATO-a (1961-1964), bio je član Vermahta tokom Drugog svetskog rata, a tokom 1944. godine čak je proveo 41 dan kao vršilac dužnosti šefa kabineta glavnokomandujućeg nemačkih oružanih snaga - što je u tom trenutku bio Adolf Hitler.

Još jedan visoki nemački oficir koji se našao na čelu Vojnog komiteta NATO-a, Johanes Štajnof, tokom Drugog svetskog rata je bio član nemačke vojske. On je bio jedan od najuspešnijih pilota Luvfvafea, a pripisuje mu se 176 pobeda u vazdušnim bitkama.

Hans Špajdel, koji je od 1957. do 1963. godine bio komandant NATO snaga u Centralnoj Evropi, takođe je bio oficir u Vermahtu, a jedno vreme je bio i šef kabineta poznatog nacističkog generala Ervina Romela. Međutim, on se okrenuo protiv Hitlera i 1944. godine je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv lidera nacista, nakon čega je pobegao u izgnanstvo.

Još jedan oficir u komandi NATO snaga u Centralnoj Evropi, Johan fon Kilmanseg, takođe je imao istoriju u Vermahtu. On se borio u Poljskoj, Francuskoj i Rusiji, a u borbama je učestvovao do aprila 1945. Nakon perioda provedenog u zarobljeništvu radio je kao vozač kamiona i novinar, da bi sredinom pedesetih učestvovao u formiranju Bundesvera.

 

 

 

 

Među NATO oficirima sa problematičnom ratnom prošlošću našao se Fridrih Gugenberger, koji je šezdesetih godina bio oficir u komandanta NATO snaga u Severnoj Evropi. Tokom rata, on je kao podmornički oficir učestvovao u nizu pomorskih bitaka protiv savezničkih snaga. Nakon što je zarobljen, Gugenberger je bio zatočen u jednom zatvoru u Arizoni, iz kog je na kratko uspeo i da pobegne.

Rajnhard Gelen, osnivač nemačke obaveštajne službe BND, tokom rata je radio kao kontraobaveštajni oficir u okviru Vermahta, a nakon rata se predao Amerikancima, kada ga je vrbovala CIA. Prema navodima te agencije, on je početkom 1945. izbačen iz vojske zbog "defetizma", zato što je u izveštajima pisao da je poraz nacista na istočnom frontu neizbežan. 

 

 

 

 

U BND-u je radila i "nacistička princeza" Gudrun Burvic – ćerka komandanta SS Hajnriha Himlera koja je nakon rata aktivno branila nasleđe svog oca i partije čiji je bio član.

Ona je navodno bila povezana i s organizacijom "Tiha pomoć", koja pomagala bivšim pripadnicima SS-a – između ostalih i "kasapinu iz Liona" Klausu Barbiju, koga je potom u svoju mrežu regrutovao upravo Rajnhard Gelen. Barbi, koji je nakon rata pobegao u Boliviju, navodno je učestovao u državnom udaru u toj zemlji 1980. godine.

Slučaj prvog predsednika Evropske komisije

Posebno je zanimljiv slučaj Valtera Halštajna, visokog funkcionera nemačke Hrišćansko-demokratske unije i prvog predsednika Evropske komisije.

Halštajn je postao profesor prava na univerzitetu u Rostoku 1929. godine, a nakon dolaska na vlast bio je deo nekoliko nacističkih pravnih organizacija (koje su, doduše, bile jedine dozvoljene organizacije u to vreme).

Iako zvanično nikada nije bio član Nacističke partije, Halštajn je učestvovao u Drugom svetskom ratu kao vojnik Vermahta, a 1944. godine bio je predložen za funkciju oficira zaduženog za ideološku indoktrinaciju.

Nakon rata, Halštajn je bio američki ratni zarobljenik, kada je prošao kroz proces "denacifikacije". U zvaničnim dokumentima Evropskog parlamenta se navodi da je tokom Trećeg rajha Halštajn "morao da pravi neke praktične i ideološke ustupke, kako bi sačuvao profesorsku poziciju i nastavio da razvija akademsku karijeru".