Vesna Knežević: Srbija između svetova - Put u nepoznato!

Kolumna Vesne Knežević za "Juronjuz".

"Veliki skup u Beogradu prošle subote izveo je na ulice 107 hiljada građana po policiji, tri puta više po N1, osam puta toliko po jednoj prijateljici koja se bavi lepim umetnostima, i čak puta petnaest po Minhauzenima. Bila je to od rimskih vremena nevidjena dionizijska svetkovina na ulicama glavnog grada. Kako god bilo narednih dana, jedno je sigurno: Srbi stoje na ruševinama još jedne svoje države.   

Ko je u subotu pobedio? Niko. Nije ni čisto nerešeno, jer se vaga polako naginje ka studentima i simpatizerima. Teško je precizno povući obrise grupe, ili grupa, koje forsiraju vanustavnu promenu u državi. Mlađi, da. Obrazovaniji, svakako. Imućniji, mahom. Sve je to do sada već rečeno.  

Ali nije sva srpska mladost u toj grupi za pritisak. Nisu ni svi obrazovani. Ima još onih koji svoje profile ne ukrašavaju pokličima "Pumpaaaj!", iako ćute iz straha da im se ne zameri jer ne koriste tako negovani akademski rečnik.  

Ima i imućni(ji)h kojima se ne dopada eksperimentalni duh protesta, ali se neće izjašnjavati, već će predstavu gledati do kraja. Kad im zemlja prokuva ispod nogu, samo će se preseliti u drugu, bolju zemlju. Lista takvih se istina globalno tanji, ali ima ih. A da se Srbija kuva i podgreva, u to nema sumnje. "Krčka se krčka", jedan je od slogana sa Instagram adrese Studenata u blokadi. Kad prokuva, zna se.  

Trenutni rezultat, ne statistički, već deskriptivni: Oni koji su za prevrat, sve su smeliji i glasniji. Do sada su shvatili da im se ništa neće dogoditi. Što je paradoks, jer sami govore da su se digli protiv autokratskog i diktatorskog režima. Oni koji su za regularnu promenu vlasti, ti su naprotiv sve nesigurniji i tiši.          

Sloboda, napumpana kao Georgina  

Više se loših stvari desilo prošle subote, a sa izuzetkom činjenice da nisu pale ljudske žrtve, nijedna dobra.  

Najpre, zapečaćen je klizajući gubitak slobode mišljenja. Ona postoji, da me se ne shvati krivo. Ima je, ali je moralno sankcionisana novom plenumskom kulturom koja se rađa. Lično se osećam kao da su se svi centralni komiteti bivše Jugoslavije okupili u plenumu da izdaju proglas kako se misli napredno i ispravno.  

Distanca između "biti za Vučića" i "biti za regularnu promenu vlasti" je poništena voljom plenumske kulture. To je nijansa za koju oni koji žure na sastanak s istorijom nemaju vremena.  

U pokliču "Radikalno radikalizovati!", još jednom sloganu sa Instagram adrese Plenuma, jasno se kaže da se kolebljivci neće trpeti. Njihovo glasilo N1 to formuliše u majstorskom primeru single entendre: "Odavno smo prešli granicu zauzimanja strane. I onaj ko se nije oglasio – jasno se oglasio".

Priznaju se samo dve strane. Ko nije s njima, taj je protiv njih. Ko ne urla "Pumpaaaj!" taj je s Vučićem.   

Plenumi su Srbiji uzeli strah, ali samo da bi uveli novi strah. Legalističke cepidlake mogu da objašnjava svoju principijelnost koliko hoće, ništa ne pomaže, jer će sve što štrči iz mladalačke mase, ili im se roditeljski ne baca pod noge, biti propušteno kroz radikalno radikalizovanu mašinicu za sivu moždanu masu.  

Da, slobodno mišljenje u Srbiji je dozvoljeno, pod uslovom da poštuje definicijsku moć nove plenumske kulture. Oni ostali koji skakuću po nijansama, ti će po Fukoovoj metafori biti isterani na rub sela kao moralno leprozni. Naći će se na rubu javnog diskursa, da tamo razmišljaju zašto im je manjkalo oduševljenja kad je Srbija blokirana od vlastite mladeži.  

Sloboda mišljenja je trenutno napumpana kao Georgina iz Radovana III. Ne zna se ni kad će da rodi, ni šta će da rodi.  

To je specifično srpski tip karnevala na čijem kraju se ritualizovano ne pale lutke, već države. Da se stvori mesto za novu i bolju.         

Srbija, zemlja ukleta da ponavlja iste greške  

Studentski plenumi nisu rešenje. Pre su deo problema zbog kojih su i pozvani u život.  

Zaista novo u svemu tome je neuobičajeno visoka spremnost srpskog društva da prihvati infantilne teze o idealnom stanju koje će uvesti masovni vaninstitucionalni pokret lepih, mladih i obrazovanih ljudi. Jedino opravdanje za takvu lakovernost je izgleda to, da je dobar deo srpskog društva dovoljno očajan, stoga sklon da poveruje u utopiju koja već sad pokazuje diktatorske crte.  

Sve ostalo nekako prepoznajem i tipično je za zemlju slabih institucija. Preciznije, institucija ometanih u razvoju kad god bi uhvatile sigurniji trajektorij ka funkcionalnom optimumu.  

Problem s institucijama – kao politička vlast s parlamentom, vladom i kompetitivnim partijama, sudovi, školstvo, zdravstvo, medijske regulative, autonomija univerziteta i slično – je u tome da one traže vreme da porastu. Svaka revolucija, svaki temeljni preokret, svaki početak za ljubav početka smrzne ih kao majski mraz voćku.  

Ne sluti na dobro. Svejedno da li je blokadera i plenumaša sto hiljada ili osamsto hiljada, oni ne mogu preuzeti vlast. Tehnički ne mogu, jer vlast u demokratijama nije kolektivna i anonimna. Znači, neko će u njihovo ime preuzeti vlast.  

Ti drugi su u gruboj podeli dvojaki. Ili budući komiteti studentskih plenuma u kojima prošarano sede idealistički reformatori i anarho-levičari. Ili sadašnja opozicija u kojoj sede i pro-evropske, i rudimentarno zelene i vatreno nacionalističke stranke.  

Ko god da od njih preuzme državu, nedostajaće mu minimalni konsenzus za delatnu vladu. Ko god od njih preuzme državu, biće disruptivni elemenat u razvoju institucija za nekoliko narednih godina, verovatnije decenija.  

U zaključku: Kako god da završi sadašnji klinč između narodnjačke i plenumske kulture, ekonomski napredak i kontinuirani prosperitet koji je Srbija imala poslednjih godina je već prekinut. Presečen, završen, finito.   

Ko se tu drži zakona kao pijan plota?    

Iz vaninstitucionalnog se ne može roditi institucionalno. Jednom da, ali ne odmah. U tom "ne odmah" krije se konstrukcijska greška trenutnih protesta.  

Cilj je, sa stanovišta mudre vladavine, kako izbeći pravne vakume i anomije. Ako je Vučić od Srbije stvorio anomično društvo, plenumska kultura će samo doneti svoje anomije. Dok se one ispeglaju, doći će vreme za novi karneval. 

Gledano unatrag, dvadeseti vek je za Srbe pokazao dramatičnu učestalost prevrata, direktnih i onih sa odloženim dejstvom. Da je srpska država brod, reklo bi se da pramac nikad ne zna šta radi krma i obrnuto.  

- 1903: Vojni puč uz ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića.  

- 1914: Sarajevski atentat, u efektu državni udar u Srbiji.  

- 1918 – Ujedinjenje kao uništavanje vlastite (pobedničke) države da bi se uletelo u nepoznato.  

- 27. mart 1941: Srbi nacistima oštro rekli popu pop, bobu bob i izgubili državu, koju su Hrvati onda našli. 

- 1945: Komunisti dolaze na vlast vaninstitucionalnim sredstvima - lažirani izbori, simulakrum pravnog kontinuiteta.  

- 1987: U partijskom puču, koji postepeno prerasta u državni puč, Slobodan Milošević preuzima vlast. Njegova izjava da su prihvatljive metode "institucionalne i vaninstitucionalne" je re-interpretacija Titove "da se ne treba držati zakona kao pijan plota".   

- 1991: Srbija vodi rat koji ne vodi, dok se on ne vrati kući i stvori patološke društvene forme.  

- 1999-2000: NATO bombardovanje i rušenje Miloševića. Rušenje, ne smena.  

- 2003: Ubistvo premijera Đinđića. Ubistvo, ne smena.  

- Od 2012/14 vlast preuzima Aleksandar Vučić na, eto iznenađenja, regularan način. U nastavku opozicija/opozicije i ne pokušavaju da ga regularno smene, već fokus odmah stavljaju na vaninstitucionalne forme. Izgovaraju se na medijsko jednoumlje, bojkotuju izbore, kriju se iza civilnog društva, dok su samo lenji i nesposobni za kompromise. Između sebe se svađaju, cepaju i dele, dok se navodne partije ne svedu na one-man-show.  

- Novembar 2024 – Početak novog ciklusa vaninstitucionalnih promena u Srbiji uz rađanje plenumske kulture. Ona deklarativno anulira klasičnu podelu vlasti (zakonodavna, izvršna, sudska) i stavlja se iznad institucija.   

Kuda dalje? 

Algoritmi su vredne kokice. Moj mi od nedelje šalje plenumske propagandne spotove i nastupe studenata na online-televizijama. Na jednom od njih studentkinja podučava kolegu da se ne gura u prve redove, jer je on tu "tek jednu sedmicu", dok ona maršira više od dva meseca.   

Evo ih, dolaze novi oslobodioci, broje se zasluge, rekao bi Danojlić. Da li to nekome izgleda kao novo? Meni liči na još više starog.   

Ja čak i mogu da zamislim da će se mladi jednog trenutka izmoriti od partijanja i vratiti na fakultete, u škole i dečje vrtiće. Ali neće krug koji ih podržava - razočarani roditelji, profesori, novinari, glumci, opozicionari iz političkih partija, civilni sektor, svi oni koji sad plešu na pramcu, veseli što tone krma.  

Ne, stariji ne manipulišu mlade u ovoj situaciji, protest je genuin, uglavnom, ili tek sada. Samo im se dive, pljeskaju i bodre ih da izdrže na vaninstitucionalnoj prečici, pa šta bude.    

Stvar je već otišla predaleko. Pat pozicija je rodila neefekasnu vlast koju je nemoguće skinuti, jer nema brze alternative; nemoguće poslušati, jer nema autoriteta. 

Novi izbori? Zašto da ne. To je uvek dobro bačen novac. Nejasno je samo ko će izaći na njih", poručila je Knežević.