Aleksandar Gajić: "Bosna - balkanski Kerber" - Tamnička metafizika jednog neuspešnog eksperimenta

Aleksandar Gajić iz Centra za društvenu stabilnost napisao je autorski tekst pod nazivom "Bosna - balkanski Kerber" - Tamnička metafizika jednog neuspešnog eksperimenta koji vam prenosimo u celosti.

Bosna i Hercegovina, država čija geografija podseća na srce Balkana, a istorija na njegovu otvorenu ranu, predstavlja možda najdramatičniji primer postimperijalnog, postjugoslovenskog i postdejtonskog neuspeha. U njenoj suštini leži paradoks: zemlja zamišljena da pomiri tri naroda, a funkcioniše tako da svima stvara osećaj poraza. Ako postoji balkanski Kerber – troglavi čuvar pakla – onda je to Bosna. Ali ne kao čuvar, već kao sam pakao, iznutra trojstveno rastrzan. Najviše u njemu robijaju Srbi – najudaljeniji od hegemonijske poluge moći. Potom Hrvati, funkcionalno marginalizovani. Dok Bošnjaci, pod zastavom “građanske države”, postupno preoblikuju zemlju u unitarni hegemonijski poredak.

Republika Srpska je formalno garantovana Dejtonskim sporazumom, ali je već decenijama pod političkom, pravnom i narativnom dezintegracijom. Srbi su jedini narod u Bosni koji je stvorio svoju entitetsku autonomiju kroz rat, a zatim institucionalizovao kroz mir. Ipak, u postdejtonskoj fazi, srpska autonomija se sistematski urušava: prenosi nadležnosti, ignorisanje ustavnog poretka i stalni pokušaji redefinisanja “suštinske” funkcije BiH.

Danas, Srbi u BiH robijaju pod dvostrukim pritiskom: spoljašnjim (Zapad, Visoki predstavnik, sudovi) i unutrašnjim (etiketiranje Srpske kao “remetilačkog faktora”). Paradoksalno, najlojalniji su Dejtonu, jer on jedini garantuje njihov opstanak. I zato su najdalje od “evropskog puta” – jer za njih Evropa znači unitarizaciju i ukidanje Srpske.

Hrvati su svedeni na ustavnu dekoraciju. Izbor Željka Komšića, Bošnjaka po političkoj volji, a Hrvata samo na papiru, na mesto “hrvatskog člana Predsedništva”, pokazuje koliko je građanski model u BiH zapravo sredstvo za bošnjačku dominaciju. Hrvati nemaju ni entitet, ni pravog saveznika, a ni sigurnost da će uopšte postojati kao politički faktor u doglednoj budućnosti.

Za razliku od Srba, Hrvati ne traže nezavisnost, već konstitutivnu ravnopravnost i federalizaciju. Ali svaki njihov zahtev se tumači kao “produbljivanje etničkih podela”, dok se bošnjačka majorizacija proglašava “evropskim standardom”.

Bošnjačka elita koristi koncept “građanske BiH” kao paravan za stvaranje nacionalno centralizovane države u kojoj dominira većinski narod. U toj matrici, “građanin” ne znači neutralni državljanin, već politički subjekt koji odbacuje entitete, kolektivna prava i traži ukidanje ustavnog poretka zasnovanog na konstitutivnim narodima.

Bošnjaci ne žele da priznaju ni federaciju ni konfederaciju, već teže unitarizaciji pod eufemizmom “funkcionalne države”. Time ne samo da ignorišu realnost već i provociraju nove sukobe. Njihova hegemonija nije deklarativna, već proceduralna – kroz Ustavni sud, Centralnu izbornu komisiju, Visokog predstavnika, pa čak i medijsku i NGO sferu.

Bosna nije samo nefunkcionalna država. Ona je, metafizički gledano, tamnica duša – prostor gde nijedan narod ne može da diše slobodno, ali gde jedni ipak imaju ključ od ćelije. Ona proizvodi frustraciju, jer svima oduzima nešto što smatraju svojim: Srbima identitet i političku slobodu, Hrvatima legitimno predstavljanje, a Bošnjacima iluziju da su “svoji na svome”.

Ova unutrašnja neravnoteža stvara hronični sukob u kojem se istorija ne pamti, već svakodnevno reprizira – u učionicama, parlamentima, medijima i diplomatskim bitkama.

Zato je Bosna “balkanski kerber”
Kerber ne ubija, ali ne pušta. Ne razara, ali sputava. On je simbol večne kazne, iz koje se izlazi samo ako se promeni paradigma. A to je ono što Bosna ne može – jer je sagrađena na ideji prisilnog zajedništva.

Srbi žele da izađu, Hrvati da redefinišu, Bošnjaci da ukinu razlike. Nijedno od tih rešenja nije kompatibilno. Zato BiH nije “budućnost Balkana”, već njegova zabluda – eksperiment čiji troglavi karakter garantuje njegovu propast.

Dana 1. avgusta 2025, Sud Bosne i Hercegovine pravosnažno je potvrdio presudu Miloradu Dodiku – jednu godinu zatvora i šest godina političke zabrane. Optužba: nepoštovanje odluka Kristijana Šmita. Odluka: ponižavanje jednog entiteta, jednog naroda i cele ustavne logike Dejtonskog poretka.

Ova presuda nije izraz pravde, već kulminacija političke egzekucije – režirane od strane neizabranog i nelegitimnog Visokog predstavnika Kristijana Šmita, čoveka koga nikada nije potvrdio Savet bezbednosti UN, ali koji u BiH vlada dekretima, uredbama i tumačenjima u maniru vicekralja kolonije, ne diplomate civilizovanog sveta.

Šmit nije visoki predstavnik – on je funkcioner bez mandata, figura nametnuta političkom silom, a ne međunarodnim pravom. Njegova “prava” ne proizlaze iz dogovora naroda u BiH, već iz geopolitičke arogancije – da Zapad zna šta je najbolje za “divlji Balkan”, i da Srbi u BiH moraju biti stalno pod nadzorom. U takvom konstruktu, Republika Srpska je višak, a Dodik smetnja. Zato je presuda – poruka.

Šmit deluje sinhronizovano sa bošnjačkom političkom elitom, koja mu preko političko-medijskog miljea i međunarodnih nevladinih organizacija daje pokriće da se svaki otpor unitarizmu proglasi za “napad na državu”. U tom režimu, on i Sarajevo funkcionišu kao dve glave jednog tela – tela koje ne poznaje legitimitet, već samo autoritet sile.

Presuda Dodiku nije izolovan slučaj – ona je nastavak duge linije disciplinovanja Srba u BiH. Od prenosa nadležnosti, preko nasilnih reformi Ustavnog suda, do simboličkog i pravnog targetiranja političkih lidera – ovo je institucionalizovana represija pod plaštom “funkcionalne države”. Presuda nije samo kazna – ona je pokušaj dekapitacije političke volje Republike Srpske, poruka svima: “ako ne igrate po našim pravilima – bićete uklonjeni”.

Šmitova “vladavina prava” je karikatura vladavine prava – jer pravo prestaje da bude neutralan mehanizam kada postane instrument dominacije. U ovakvoj BiH, zakoni se ne donose da bi zaštitili sve građane, već da bi cementirali dominaciju jednog naroda, jedne ideologije, jedne političke vizije. Šmit nije tumač Dejtona – on je grobar Dejtona.

Bošnjačka politička elita likuje – jer je ovo ostvarenje njihovog sna: država bez Srpske, ili sa Srpskom kao formalnim, ali nemoćnim dodatkom. Ne protestuju, jer nasilje nije eksplicitno – sprovodi se sudski, proceduralno, uz učešće “međunarodnih eksperata”, uz blagoslov ambasada i nevladinih organizacija. Ali rezultat je isti: političko uništavanje konstitutivnosti Srba, i stvaranje sistema u kojem samo Bošnjaci odlučuju o budućnosti Bosne.

Presuda Miloradu Dodiku nije samo pravni akt. To je istorijski udarac na institucionalni subjektivitet Republike Srpske. To je napad na samu ideju da Srbi imaju pravo na svoj politički izraz, autonomiju, i istorijsko pamćenje. To je udarac na Dejton, na sve što je dogovoreno kao minimum mira. To je dokaz da “balkanski Kerber” – ta simbolička troglava zver – ujeda sve koji pokušaju da izađu iz zatvora u kojem su zatvoreni već tri decenije.

Zato ova presuda nije kraj. Ona je upozorenje – da ili će Republika Srpska naći način da politički preživi mimo kolonijalnih mehanizama, ili će se pretvoriti u muzej narodne nemoći. A narod koji pristane na takvu ulogu – pristao je da nestane.

U danima obeležavanja 30 godina od zločinačke operacije “Oluja” srpski narod je još jednom na testu, na iskušenju, na udaru. Možda je vreme za odgovor. Možda je vreme za novo vreme, novo doba, novi svet... srpski...

Autor: Aleksandar Gajić