Kolumna Novice Savića: Nisam plaćen, nisam ucenjen, pišem po svojoj savesti i uverenju

Nedavno me je nekadašnji popularni, a već dugo godina zaboravljeni medijski radnik i zabavljač ( ne kažem novinar, jer to nikad nije bio), koji odavno boravi u glavnom gradu jedne za stanovnike Braničevskog okruga popularne države, izvređao na mom Fejsbuk profilu nazvavši me “idiotom, ako nisam plaćen od vlasti za to što radim”, misleći valjda na moje javno iznošenje stavova u odbrani države od onih koji je već mesecima podrivaju.

Na stranu to što je taj, mojim Požarevljanima nekada poznati sugrađanin, svojevremeno uzimao pare od te “mrske vlasti” kao promoter turističkih potencijala jedne lokalne samouprave. To je stvar obraza. Ili ga imaš ili nemaš. Poenta je nešto drugo. Takvi kao on uvereni su da u Srbiji ne postoje ljudi kojima je njihova zemlja važna i kojima interes nije na prvom mestu. Može biti da je to i lična projekcija, jer upravo takvima je njihov interes najvažniji. Za njih su ove stotine hiljada ljudi, koji se mirnim šetnjama protive blokadama i traže da normalno žive, ili oni koji javno osuđuju blokade ulica, škola i fakulteta, samo “plaćenici, sendvičari, potkupljeni, ucenjeni, botovi...) . Takvim mrziteljima svih koji nisu kao oni obično ispričam anegdotu o slavnom violinisti, upravniku Narodnog orkestra Radio Beograda, Vlastimiru Pavloviću – Carevcu, koji je rodom iz istoimenog sela kod Velikog Gradišta.

Posle rata bio neki prijem kod Tita na Belom dvoru. Okupili se političari, razne visoke zvanice. Carevac svira sa svojim orkestrom. Završi se protokolarni deo, a veliki majstor violine ostane negde u ćošku sa muzičarima. Vidi to Moša Pijade sa druge strane sale, pa budući da je znao Carevca još iz predratnih komunističkih dana, pozove ga da se pridruži njemu i njegovom društvu. A, ovaj mu odgovori - “Ne mogu, Mošo, jer ako stanem pored tebe, misliće ljudi da mi nešto treba. A, meni ne treba ništa.”

I to je to. Carevcu, osim njegove muzike, nije trebalo ništa drugo. Nikakav novac, nikakvi položaji, nikakve političke funkcije. Takvih ljudi, iskrenih, nepotkupljivih, časnih patriota, bilo je i biće u svim vremenima, zemljama i sistemima. I ja ih imam u svom okruženju, među prijateljima, poznanicima, čak i nepoznatim ljudima koje svakodnevno srećem, iz raznih društvenih slojeva, a koji su čvrsto uz svoju državu. Taj patriotski duh, u jednom teškom istorijskom trenutku definisao je tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi, porukom - “Ne pitaj šta tvoja zemlja može da učini za tebe, pitaj šta ti možeš da učiniš za nju.“ Tu veliku misao ni onda ni danas ne mogu da razumeju i slede samo oni čija su životna načela suprotna od nje. Oni koji su zaslepljeni mržnjom prema sopstvenoj zemlji i narodu, koji u svemu traže ličnu korist, kojima je najdraže zveckanje srebrnjaka u kesi i koji bi sutra menjali kape kako koja vojska naiđe putem.

I da završim. Moja poruka za onog s početka teksta i sve njemu slične: Nisam plaćen, nisam ucenjen, nisam član ni vladajuće ni bilo koje druge stranke. Pišem po svojoj savesti, ličnom uverenju i osećanju, bez ikakvog interesa i kalkulacija. Ponosan sam što me takvi napadaju, jer sam zbog toga još više siguran da sam na pravoj strani. A ta, jedna i jedina strana je - Srbija.