Kolumna Dragutina Matanovića: Rasprodaja moći – od Aljaske do tovarišča Gorbačova

Pročitajte novu kolumnu Dragutina Matanovića.

Mnogi smatraju da je prodaja Aljaske Americi 1867. bila jedna od velikih istorijskih grešaka Rusije. Teritorija od čak pola miliona hektara ustupljena je Americi za samo 7,2 miliona tadašnjih dolara. Tako jeftino nije prodavana čak ni neobradiva zemlja u Sibiru. Na prvi pogled, udaljena zemlja, na drugom kontinentu, teško dostupna, pokrivena snegom i ledom, ali u stvarnosti – prostor neverovatno bogat prirodnim resursima.

Zašto je moćna ruska carevina prodala svoje zlato po ceni leda? Ugledni portal „Ruska reč“ u jednoj trezvenoj analizi napominje da su u priči o prodaji Aljaske prisutni i vizija, i slepilo, državnička logika, ali i ljudska pohlepa.

Pre prodaje, ruska Aljaska bila je centar trgovine. Prestonica je bio grad Novoarhangelsk (danas Sitka), u kome se trgovalo i kineskim tkaninama, čajem, a čak je i led pakovan i prevožen u Kaliforniju. Posao na Aljasci vodila je Rusko-američka kompanija (RAK), praktično država u državi – imala je svoju valutu, zastavu i privilegije u trgovini. Ovakve povlastice kompaniji je omogućila carska vlast, koja ne samo da je ubirala ogroman porez već je posedovala i njene akcije.

Na čelu preduzeća bio je Aleksandar Baranov, vešt trgovac – „Ruski Pizaro“, koji je uspešno gradio naselja, brodove, škole, a u posao je uključio i starosedeoce. Nakon zlatnog doba Baranova, na njegovo mesto je došao kapetan-lajtnant Gagemejster, koji je doveo nove saradnike iz vojnih krugova. Novi upravitelji sebi su odredili visoke plate, otprilike 100 (sto!) puta veće u odnosu na primanja oficira, ministara i senatora. Od lokalnog stanovništva otkupljivali su krzna morske vidre po upola nižim cenama, što je dovelo do istrebljenja životinja. Živeći u nemaštini, stanovništvo je pokretalo pobune, koje su ruske vlasti ugušile. Kada je profitabilan posao uništen, kompaniju je počela da dotira Moskva.

U tom periodu počeo je i Krimski rat: Rusija protiv Engleske, Francuske i Turske. Pošto su pomorske puteve kontrolisali neprijateljski brodovi, prodaja Aljaske i pola miliona hektara ruske teritorije Sjedinjenim Američkim Državama je delovala kao jedino i najbolje rešenje. Nedugo zatim, iz „ledene škrinje“ su potekle reke zlata, koje su Americi donele basnoslovno bogatstvo...

Iako je carska Rusija izgubila Aljasku bez borbe i ispaljenog metka, spremnost ruskog i sovjetskih naroda da brane svoju zemlju nekoliko decenija kasnije u dva svetska rata može se svrstati u najslavnije epizode u celokupnoj istoriji ratovanja.

Tokom Drugog svetskog rata, vojnici Crvene armije su pokazali da su dostojni potomci ratnika koji su pobedili Napoleona. Kada su Nemci 1941. ostvarili ogroman napredak u osvajanju SSSR-a, vojska se po Staljinovom naređenju usmerila na odbranu ključnih gradova. Nedaleko od Moskve, zaustavljeni su nemački tenkovi, pa je Crvena armija krenula u kontraofanzivu. Bio je to prvi veliki poraz Hitlerove vojske u ratu.

Današnji Sankt Peterburg, nekadašnji Lenjingrad, izdržao je opsadu dugu 872 dana, tokom koje je umrlo, po raznim procenama, oko milion civila. Stanovništvo je preživljavalo jedući morske alge iz zamrznutih kanala, a pored temperature koja je padala i na -30 stepeni i pod skoro neprekidnom atriljerijskom paljbom, održavali su proizvodnju fabrike oružja.

Najveće i najteže borbe vođene su u Staljingradu. Potpuno razoreni grad postao je bojno polje – ulice, fabrike, kuće pretvorene su u rovove i utvrđenja, dok su borbe prsa u prsa bile svakodnevica. Epilog bitke bio je strahovit za Hitlera: preko 290.000 nemačkih vojnika je zarobljeno, od čega 24 generala. Mnogi istoričari se slažu da je Crvena armija pobedom u Staljingradu odlučila ishod Drugog svetskog rata, jer se posle ove bitke uzdigla moćna vojska koja je 1945. pobedonosno umarširala u Berlin. Više od 70% nemačkih ratnih gubitaka nastalo je u sukobu sa Crvenom armijom.

Nažalost, cena ruske pobede i slobode bila je ogromna. Sovjetski Savez je izgubio skoro 27 miliona stanovnika, od čega su dve trećine bili civili. Potpuno je uništeno 1710 gradova i 70.000 sela, dok je preko milion stambenih zgrada sravnjeno sa zemljom.

Posle rata SSSR je, zahvaljujući neverovatnim žrtvama ugrađenim u slobodu Evrope i sveta, izrastao u globalnu silu. Moskva je u podeli sfera nakon 1945. kontrolisala Poljsku, Čehoslovačku, Mađarsku, Albaniju, Istočnu Nemačku, Rumuniju, Bugarsku, jedno vreme i Jugoslaviju. Sovjetski Savez je postao lider čitavog Istočnog bloka.

Predsednik SAD Ronald Regan je 1987. u govoru na Brandenburškoj kapiji pozvao generalnog sekretara KPSS-a Mihaila Gorbačova da sruši Berlinski zid. Suočen sa ekonomskom stagnacijom države, Gorbačov je objavio da će SSSR dozvoliti zemljama Istočnog bloka da slobodno određuju svoje unutrašnje politike. Početkom 1989, u eri politike glasnosti i perestrojke, pokret „Solidarnost“ je zavladao u Poljskoj, da bi se zatim, jedna po jedna, sve zemlje Istočnog bloka odvojile od Moskve. Nemačka se ponovo ujedinila 1990. godine.

Veliki SSSR je sve ove zemlje, odnosno geopolitičke plodove svoje veličanstvene pobede u Drugom svetskom ratu, prepustio Zapadu, koji je pod plaštom demokratije osvojio i neviđeno proširio sopstvenu sferu uticaja. Skoro milion kilometara teritorija, milioni života, decenije uticaja, desetine i stotine milijardi uloženih dolara, nestali su i predati bez borbe. Sve za obećanje da se militantni NATO neće širiti prema Istoku...

A onda dolazi i do „najveće geopolitičke katastrofe 20. veka“, kako je to rekao predsednik Rusije Vladimir Putin. Do raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti svih 15 sovjetskih republika, između 11. marta 1990. i 25. decembra 1991. godine. Ni heroizam miliona, ni krv prolivena u Staljingradu i Lenjingradu, ni posleratna moć imperije, nisu mogli da sačuvaju teritorije jedne supersile. Kao što je Aljaska izgubljena zbog pohlepe i gluposti činovnika – tako se SSSR raspao pod izgovorom reformi i perestrojke.

Velika je zemlja Rusija. Velika je Ruska pravoslavna crkva. Velike su ruska civilizacija i kultura – od Rubljova do Kandinskog, od Puškina i Dostojevskog do Majakovskog i Bulgakova, od Glinke i Čajkovskog do Skrjabina i Rahmanjinova.

Veliki je ruski narod. Nama bratski i prijateljski narod. U tom poštovanju i ljubavi, Srbi se ne odriču Rusije – ni kada pobeđuje, ni kada gubi. Zlobnici bi rekli da je ta ljubav slepa, ali Srbima ne pada na pamet da bratsko osećanje ikada preispituju.