Kolumna Dragutina Matanovića: Rus Černomirdin ili kako su nam otimali Kosovo i Metohiju

U trenucima kada je Donald Tramp izneo američki predlog za rešavanje sukoba u Ukrajini, čelnici EU izašli su sa kontrapredlogom. U njemu, kao jedan od najvećih ustupaka evropskog bloka Moskvi do sada, predlažu da se Ruskoj Federaciji omogući povratak u G8. Po mišljenju čelnika EU, ovaj predlog je izuzetan mamac za Putina i Rusiju.

Lideri EU izgleda ne shvataju da svet više ne živi u devedesetim godinama prošlog veka. U vremenu kada je EU bila na svom vrhuncu, dok je siromašna Rusija bila dezorijentisana, korumpirana i nemoćna da joj se suprotstavi. Pre 17 godina evropska ekonomija je bila za 10% veća od američke, ali je 2022. bila za 23% manja. Za poslednjih 17 godina, BDP Evropske unije, zajedno sa Velikom Britanijom, porastao je za 21%, nasuprot rastu od 72% u SAD u i 290% u Kini – sve mereno u američkim dolarima. O evropskom zaostatku u tehnologijama, inovacijama, veštačkoj inteligenciji i njenom demografskom sunovratu, ne treba ni pisati.

Današnja Rusija, sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom na čelu, svoje velike geopolitičke ciljeve sa Krimom, Donjeckom i Luganskom neće žrtvovati zarad dodatne stolice u grupi 2 + 5, ili kako se već zovu. Današnja Rusija nije Jeljcinova Rusija od pre tri decenije.

Ova „europejska“ naivna ponuda Rusiji, zasnovana je na istorijskom primeru pregovora oko Kosova i Metohije, kada su Amerikanci, uz pomoć ruskog izaslanika Viktora Černomirdina, otimali Srbiji kolevku njene civilizacije. O tome je, uostalom, više puta pisala i govorila Jelena Guskova, ruska istoričarka i veliki prijatelj srpskog naroda. Kako Guskova navodi, Amerikanci su bili svesni da se Slobodan Milošević neće povinovati zahtevima Zapada ako iste nije podržala Rusija.

Drugog juna 1999. u Beograd su doputovali Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin i predsedniku Miloševiću uručili tekst otkucan na dve stranice na engleskom jeziku, bez zaglavlja, datuma i potpisa. Na primedbe Živadina Jovanovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova, zašto se tekst ne može menjati, Ahtisari, teatralno prebacujući ruku preko Černomirdina, odgovorio je: „Zato što smo se ja i moj brat Černomirdin tako dogovorili.“ Savet bezbednosti UN je 10. juna 1999. usvojio rezoluciju 1244, koja se zasnivala na dogovoru Milošević–Ahtisari–Černomirdin.

Ko je bio Viktor Černomirdin? Osnivač i prvi predsednik energetske kompanije „Gazprom“, premijer Rusije od 1992. do 1998, a od 14. aprila do 7. oktobra 1999. predstavnik predsednika Jeljcina za regulisanje situacije vezane za SR Jugoslaviju. Ovo poslednje – na direktnu molbu predsednika Klintona predsedniku Jeljcinu.

Kako piše Jelena Guskova, nakon imenovanja Černomirdin je odredio prioritete: da Rusija ostane izvan sukoba, ali i da Jugoslavija sačuva teritorijalnu celovitost. Ipak, postojala je jedna važna instrukcija koju je Černomirdin lukavo zaobišao: Jeljcin je tražio da se prvo zaustavi bombardovanje, pa tek onda da se srpskoj strani predstave uslovi za mir. Černomirdin je svesno lagao Miloševića, uveravajući ga da će bombardovanje prestati pre pregovora, iako je, kako kaže Guskova, znao da do toga neće doći. Njegov cilj je bio da Srbi prihvate ultimatum – povlačenje snaga sa Kosova, dozvola za ostanak NATO trupa u pokrajini, pa tek onda prekid vojnih dejstava.

Takođe, usled Černomirdinove servilnosti prema Amerikancima, Rusija nije dobila svoj sektor, pa je Stroub Talbot, američki diplomata i učesnik pregovaračkog procesa, cinično zaključio da je ultimatum postao snažnija verzija onog što su pokušali da poture Miloševiću u Rambujeu. Tako je KiM u očima međunarodnog zakonodavstva ostalo u sastavu Jugoslavije, ali je u budućnosti postalo protektorat UN, potkrepljen NATO snagama.

Boris Jeljcin se nije previše interesovao za sporazum, čak je požurivao Černomirdina da što pre okonča pregovore. Prema Guskovoj, „pošto vazdušni napadi nisu slabili, a Milošević nije planirao da popusti, pred Jeljcinom je stajala neprijatna perspektiva: za 6 nedelja, 18. juna, trebalo je da se sastane sa Klintonom, Širakom, Šrederom i Blerom u Kelnu, na narednom samitu Velike osmorke. Ako se do tada rat nastavi, Jeljcin neće imati izbora: ili da bojkotuje sastanak ili da priredi tamo skandal poput budimpeštanskog“. Jeljcinu nijedno nije odgovaralo, jer je na taj susret sa liderima Evrope i sveta gledao kao „na dugo očekivani i teško dostignut trofej svog predsedničkog mandata“.

Talbot piše da je Milošević bio iznenađen kada je video da su predlozi sporazuma isključivo oni koje je Zapad forsirao, a posebno kada je video koliko je Černomirdin postao žestok i isključiv. Černomirdin je Miloševiću pretio da će NATO pritiskati, bombardovati, da će Srbija izgubiti rat i celovitost, dok su ruski generali jasno stavili do znanja srpskoj vojsci da ih neće braniti u slučaju nastavka ratnih dejstava.

Prema Guskovoj, ruski predstavnik je odigrao ulogu instrumenta sile i naterao Jugoslaviju na kapitulaciju, a potom ona dodaje: „Bio je to vešt potez Amerikanaca: Srbima je uvek teško da odbiju Ruse, jer im Srbi veruju i nadaju se podršci.“

Da je politika Jeljcinovog Kremlja bila nepoštena prema Srbiji, pokazuju i devedesete godine i krvavi građanski rat u bivšoj Jugoslaviji. Po rečima Marina Tomulića, oficira za nabavku oružja, Rusi su Hrvatima isporučivali oružje na zahtev Francuske. To je potvrdio i Josip Manolić, bivši obaveštajac, koji kaže da su ruski generali znali da rusko naoružanje odlazi u Hrvatsku preko Francuske i drugih zemalja.

Tačno? Mislim da – ali nije važno šta ja mislim. Jer znam da se Srbi ne odriču Rusije – ni kada pobeđuje, ni kada gubi. Zlobnici bi rekli da je ta ljubav slepa, kao i svaka ljubav. I da mora biti dvosmerna, ako je prava. A Srbima ne pada na pamet da bratsko osećanje ikada preispituju.