Kolumna Dragutina Matanovića: Dok je živ Vučić će braniti slobodnu Srbiju

Kolumna Dragutina Matanovića o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

Trebalo bi roknuti onog malog Vukana – kao grom je odjeknula monstruozna rečenica iz prepiske dvojice osujećenih i uhapšenih atentatora na predsednika Aleksandra Vučića i njegovu porodicu. Srećom, pripadnici MUP-a i BIA bili su brži i nisu dozvolili ovim bolesnim umovima da realizuju svoje planove, da „tuku dok ne crkne“ čak i predsednikovog osmogodišnjeg sina.

Predsednik Vučić je davno shvatio da studentski protesti i blokaderska protivzakonita okupljanja nemaju za cilj pravdu, istinu i bolju Srbiju. Da je sve to ogoljena obojena revolucija. Da je sve to politika i borba za ukidanje nezavisne Srbije. Za bacanje Beograda u čeljusti zapadnih globalističkih krugova. Inostrani i domaći neprijatelji Srbije udružili su se, predvođeni Zagrebom, sa jednom jedinom namerom – da se Srbi rasrbe i Srbija svede na beogradski pašaluk.

Zato se mržnja godinama generisala preko antisrpskih medijskih platformi, kao što su N1, Nova S, Danas i sve druge koje podstrekuju na zločine i rušenje ustavnog poretka. Patološka mržnja sa željom da se podeli srpsko društvo, da se posvađaju susedi, kolege na poslu, prijatelji i rođaci.

Društvene mreže su dodatno raspaljivale ovaj proces. Jednom je Sveti vladika Nikolaj rekao: „Ako obuzdaš jezik, učinićeš veći podvig nego da celog života postiš na hlebu i vodi.“ A jezik društvenih mreža i autošovinističkih medija sejao je mržnju i širio seme zla širom Srbije. Hrvatski nacisti-ustaše, antisrpski politički krugovi u Sarajevu, Prištini i Podgorici, veselili su se blokaderskom ludilu u Srbiji.

Kada je postalo očigledno da obojena revolucija kopni i gasi se, karta je bačena na „studentske liste“ i nove parlamentarne izbore. Međutim, i stranci i antisrpska opozicija ubrzo su razumeli da na izborima ne mogu da pobede Aleksandra Vučića i njegovu listu. Da ne mogu da pobede čoveka čija će dela ostati upisana u istoriju moderne Srbije.

Shvataju oni da je pobeda na izborima „studentske liste“ realna koliko je realno da Đilas javno prizna da je nelegalno zaradio 619 miliona evra. Koliko je realno da Draža iz lista „Danas“ shvati da je samoupravni socijalizam davno izumro i da novi vlasnik Junajted grupe može da postavlja nove urednike po svom izboru. Koliko je realno da saobraćajni inženjer Teodorović prizna da su mu „priče o jahanju popova“ najlepše uspomene iz detinjstva, a doktor Nestorović prestane da koristi stranački novac za svoje potrebe.

Otuda neprekidna i svakodnevna dehumanizacija i satanizacija Vučića i njegove porodice. Predsednika treba prikazati kao zločinca, kriminalca i nečoveka i time huškati na njegovo ubistvo. Učiniti sve da ubistvo Vučića predstavlja normalan čin razrešenja problema koji ih muči. Otuda i formiranje zavereničke grupe sa samo jednim ciljem – fizičke likvidacije predsednika, njegove dece i supruge.

Scenografija za tako nešto je davno postavljena. Setimo se brojnih izjava psihički nestabilnog Jove Bakića kojima poziva na likvidaciju političkih protivnika. Da će plutati Savom i Dunavom, da će ih juriti po ulicama, dinstati u loncu... Pa stalni pozivi raznih psihopata na puške i vešala, upad u Predsedništvo i „otkidanje glava“. Blebetanje pomahnitale Ljiljane Bralović da se „ćaciji“ valjaju u katran i perje, šutiraju i jašu. Jer „oni nisu ljudi“ i ne zaslužuju ljudski tretman.

Sve ovo je realizacija davno usvojenog plana, još od prvog dana Vučićevog premijerskog mandata. Od poplave u Obrenovcu, korone, zločinačkih ubistava u školi „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Orašju, pa sve do tragedije u Novom Sadu. Od izmišljanja da ima plantaže marihuane u Jovanjici do sarajevske „safari“ afere. I još milion drugih, manjih i većih laži, za koje nikad niko nije rekao izvini, čak i kada je nedvosmisleno dokazano da su lagali. A uvek su lagali.

Stalno su pokušavali da Vučića psihički slome, da odustane od političke borbe i Srbiju prepusti najgorima. Ali on je ostajao stabilan i nepokoran. Uporno je odbijao da podredi svoj narod interesima stranaca, da prizna nezavisnost lažne države Kosovo, da zaboravi na Republiku Srpsku i Srbe u Crnoj Gori. Da prizna da je veliki zločin u Srebrenici genocid. Da uvede sankcije Rusiji, prekine odnose sa Kinom.

Dok stojimo u predvorju rata Evrope sa Rusijom, svako ko ne podržava ratnohuškački Brisel, predstavlja ozbiljnu smetnju. Kamičak u cipeli koji treba hitno otkloniti. Formiranje trojnog pakta Zagreba, Tirane i Prištine zato nije nekakav balkanski igrokaz. To je stvaranje ozbiljnog vojnog saveza sa ciljem da okupira našu zemlju kada veliki sukob počne.

Vučić čuva interese Srbije i ne pristaje da bude ničija marioneta – ni Zapada, ni Istoka. On je srpski predsednik i ima samo jednu otadžbinu i jednu zastavu, najlepšu crveno-plavo-belu trobojku. Zato neprijatelji Srbije smatraju da ubiti Vučića nije greh. Da je to možda rešenje za njih. Jer dok je živ i dok diše, Aleksandar Vučić biće garant uspravne, slobodne i uspešne Srbije.

P.S. Aleksandar Vučić: „Nije život samo ovozemaljski, ni onozemljaski. Već onoliko koliko ostanete u sećanju svom narodu.“