Kolumna Dragutina Matanovića: Frankfurtsko lice druge Srbije

Ponekad je dovoljan snimak od nekoliko minuta da padnu maske koje su godinama pažljivo stvarane. Dovoljan je trenutak da se iza velikih reči o demokratiji, toleranciji, ljudskim pravima i slobodi medija pojavi nešto sasvim drugo – nervoza, agresija i nesposobnost da se podnese najobičnije pitanje. Upravo to se dogodilo u Frankfurtu na tribini Proglasa.

Skup koji je trebalo da predstavi navodno demokratsku i evropsku alternativu vlasti pretvorio se u demonstraciju političke netrpeljivosti. Na obično novinarsko pitanje „šta je vaš program“, nije usledio argument, nije usledilo obrazloženje, nije usledila polemika. Usledila je histerija. Povišeni tonovi. Povici da se novinar Zoran Vicelarević izbaci napolje. A onda i fizički obračun sa novinarom, koji je pokazao kolike su demokrate ljudi koji sebe predstavljaju za „europejce“.

Još upečatljivije od samog incidenta bilo je ono što se dešavalo oko njega. Tačnije, ono što se nije dogodilo. Niko nije ustao da zaštiti pravo novinara na pitanje. Niko nije rekao da se ne slaže sa izbacivanjem čoveka. Niko nije podsetio da je sloboda govora besmislena ako važi samo za istomišljenike. Niko nije rekao – ovo je nasilništvo, siledžijstvo, mi smo protiv toga. U sali je vladala rečita tišina.

Jer kada je neko napadnut zato što postavlja pitanja, a prisutni na to ne reaguju, onda oni, svesno ili nesvesno, šalju poruku da je takvo ponašanje prihvatljivo. A kada je prihvatljivo izbaciti novinara koji postavlja neprijatna pitanja, onda smo veoma blizu jednoumlja.

Istorija nas uči da totalitarizam ne počinje logorima, zatvorima i progonima. To dolazi kasnije. Na početku uvek stoji uverenje da samo jedna strana zastupa istinu, predstavlja dobro. Da su svi ostali ili neprijatelji, ili ljudi koje treba ućutkati. 

U Italiji je fašizam političke protivnike proglašavao za prepreku nacionalnom preporodu. U Nemačkoj su nacisti postepeno suzbijali svaki oblik neslaganja dok država nije postala ogroman mehanizam ideološke kontrole. U Sovjetskom Savezu kritika vlasti nije bila shvaćena kao pravo nego kao zločin. I u komunističkoj Jugoslaviji ljudi su zbog izgovorene reči plaćali visoku cenu. Najbolji dokaz toga je Ženi Lebl, koja je zbog šale na račun „ljubičice“ od 100 kilograma završila na Golom otoku.

Svi ti sistemi imali su različitu ideologiju. Ali su imali istu osobinu – totalitarističko uverenje da je dozvoljeno ućutkati onoga ko misli drugačije.

Zato je pitanje odnosa prema novinarima mnogo važnije nego što isprva izgleda. Odnos prema novinarskom pitanju otkriva odnos prema slobodi. Ko ne može da podnese pitanje dok je u opoziciji, teško da će ga podnositi kada dođe u poziciju moći. Zamislite kada bi proglasovci i blokaderi došli na vlast, a neko im se politički usprotivio.

Zbog toga frankfurtski incident predstavlja simptom mnogo šireg problema. Godinama slušamo kako su pojedini mediji nepoželjni, kako određena pitanja ne zaslužuju odgovor. Pitajte rektora Vladana Đokića o tome.

Za proglasovce nema slobode medija, postoji samo ideološka selekcija. A oni se predstavljaju kao nosioci evropskih vrednosti. Evropska demokratska tradicija nije nastala na pravu da se govori samo sa istomišljenicima. Naprotiv. Ona je nastala na sposobnosti da se čuju i oni sa kojima se duboko ne slažemo.

Drugi aspekt cele priče odnosi se na pitanje političke i finansijske transparentnosti. Građani imaju pravo da znaju ko finansira organizacije koje žele da oblikuju politički život Srbije. Ko plaća skupove, putovanja, zakup sala, medijske kampanje i logistiku? Koji su izvori novca? Ko kontroliše trošenje sredstava?

U tom smislu, Frankfurt je pokazao politički mentalitet blokadera. Pokazao je kako izgleda atmosfera u kojoj je dozvoljeno samo ono mišljenje koje se uklapa u ideološki šablon grupe. Pokazao je da za proglasovce ne postoje politička tolerancija, mogućnost postavljanja neprijatnih pitanja i finansijska kontrola. 

Za takav fenomen u savremenom svetu već postoji termin – „kultura otkazivanja“. Danas se neistomišljenici ne šalju u logore kao u prošlosti. Makar ne još, mada ima i direktora vesti na luksemburškim medijima koji bi i u logore slali. Pitajte Slobodana Georgieva o tome. Neistomišljenici se u zapadnoj vouk kulturi isključuju iz javnog života, proglašavaju nepodobnim i medijski likvidiraju. Logika je jednostavna – ne raspravljaj se sa protivnikom već ga diskvalifikuj.

Zato je frankfurtski događaj važan. Zato je važno videti siledžiju koji urla „aplauz, aplauz“, očekujući da prisutni moraju da aplaudiraju. U ovoj maloj sali u Frankfurtu još jednom je pokazana totalitaristička kultura blokadera, u kojoj su poželjni samo jedna istina, jedan narativ i jedan pogled na stvarnost.

Srbiji nije potrebna takva politika. Nije joj potrebna ideološka policija koja će određivati ko sme da govori, a ko ne. Nije joj potrebna podela na podobne i nepodobne. Potrebna joj je politika dijaloga, u kojoj će pravo na različito mišljenje biti stvarni princip, a ne marketinški slogan.

Jer kada neko veruje da ima pravo da ućutka druge, on se bori protiv demokratije i slobode. A okupljeni prestaju da budu publika i postaju linč rulja.

P.S. Aleksandar Vučić: „Ako nemaš program, šta si došao da ponudiš osim besa i mržnje?“