Zoran Đorđević: Ta Amerika

Narodi ne zakasne zato što nemaju sat. Zakasne kada vreme mere uspomenama.

Svaki narod u svojoj spoljnoj politici pre ili kasnije stigne do trenutka kada više nije dovoljno da zna šta pamti, već mora da odluči šta želi da postane. Sećanje čuva dostojanstvo, ali samo odluka otvara budućnost. U toj tački, između istorije koja nas obavezuje i vremena koje ne čeka, počinje i ozbiljna priča o odnosu Srbije i Sjedinjenih Američkih Država.

Naš odnos nikada nije bio prazna stranica koju treba ispuniti lepim rečima, već složen rukopis od savezništava, razočaranja, uzajamnog poštovanja i propuštenih šansi. Taj odnos nikada nije bio jednostavan, ali upravo zato može biti važan. Jednostavni odnosi pripadaju narodima koji nemaju zajedničku težinu, dok složeni odnosi nose i nesporazume i poštovanje, i rane i mogućnosti. U našoj zajedničkoj istoriji postoji Pupin, srpska zastava na Beloj kući i Halijard, ali postoje i trenuci dubokih razlika. Zato sa Amerikom ne treba govoriti ni jezikom zanosa ni jezikom inata. Zanos kvari meru, inat kvari korist. Prvi vodi u servilnost, drugi u samopovređivanje. Zrela politika ne bira samo ono čega želi da se seća, već prihvata celinu, jer samo iz cele istine može nastati celovito partnerstvo.

Amerika nije samo sila, ona je sistem za pretvaranje znanja u moć, ideje u industriju, rizika u kapital, a krize u novu organizaciju. Ko je posmatra samo kao vojnu i političku težinu video je njenu senku, ali ne i njeno težište. Njena prava snaga nalazi se u sposobnosti da univerzitet, laboratoriju, tržište, energetiku, odbranu i institucije spoji u isti civilizacijski obrazac. Srbija ne treba da kopira taj obrazac, niti da u njemu izgubi sebe, ali mora da razume da se budućnost više ne dobija samo pregovorima, nego pristupom krugu pravila, znanja, tehnologije i zaštite. Bliskost sa Amerikom zato nije pitanje imidža, već pitanje toga kakva Srbija želi da postane.

Amerika je za Srbiju važna ne zato što od nje treba očekivati sentimentalnost, nego zato što je ona jedan od ključnih centara sveta u kome se povezuju znanje, tehnologija, bezbednost, kapital, univerziteti i politički uticaj. Približavanje tom prostoru ne znači odricanje od sopstvenog identiteta. Naprotiv, ozbiljne države ulaze u velika partnerstva upravo zato da bi proširile mogućnost da sačuvaju sebe. Samopouzdanje se ne dokazuje odbijanjem saradnje, već sposobnošću da se iz saradnje izvuče ono što zemlju čini uređenijom, sigurnijom i snažnijom. Srbija je poslednjih godina pokazala da ume da razgovara sa različitim centrima moći, da čuva sopstvene interese i da u složenim međunarodnim okolnostima ostane vidljiva i uvažena. Takva pozicija nije mala stvar i ne treba je potcenjivati. Ali svaka dobro sačuvana pozicija dobija puni smisao tek kada se pretvori u dugoročan rezultat. Sledeći korak zato nije prekid sa dosadašnjom politikom, već njeno prirodno sazrevanje: više institucionalnih veza, više strateškog dijaloga, više univerzitetske i naučne saradnje, više zajedničkog rada u energetici, digitalnim tehnologijama, bezbednosti i obrazovanju. Najbolji odnosi između država nisu oni u kojima nema neslaganja, već oni u kojima neslaganje ne uništava sve ono što može biti korisno. Srbija i Amerika ne moraju isto gledati na svako pitanje da bi zajedno gradile ono što je važno za naredne generacije. Upravo u tome se meri diplomatska zrelost: da se o teškim temama govori mirno i argumentovano, a da se istovremeno širi prostor poverenja tamo gde interesi mogu da se sretnu. Zato nam nije potrebna ni idealizovana Amerika ni Amerika pretvorena u trajni predmet ljutnje. Potrebno nam je tačno razumevanje Amerike. Velika sila ne menja svoju prirodu zato što je mi volimo ili ne volimo. Ona ostaje ono što jeste: država interesa, institucija, moći i inovacija. Na nama je da u toj činjenici prepoznamo mogućnost, da ponudimo pouzdanost i da tražimo poštovanje. U diplomatiji se poštovanje ne dobija povišenim tonom, već doslednošću, znanjem i sposobnošću da partner vidi da pred sobom ima državu koja zna šta hoće. U tome posebno mesto imaju ljudi koji umeju da približe jedan svet drugom. Pupin je upravo zato veći od spomenika koji mu podižemo. On je razumeo da između dve zemlje ne postoji samo prostor između vlada, već i prostor između univerziteta, naučnika, privrednika, umetnika, studenata i dijaspore. Takvi mostovi traju duže od političkih mandata. Oni stvaraju onu vrstu poverenja koja se ne ruši pri prvom nesporazumu. Zrela Srbija mora da zna da kaže gde se ne slaže, a zatim da još odlučnije gradi sve ono u čemu se interesi podudaraju. Najbolji odnosi nisu oni bez rana, nego oni u kojima rana više ne upravlja svakim sledećim potezom. Ako želimo vrhunske odnose sa Amerikom, onda moramo da ih gradimo kao sistem, a ne kao raspoloženje. To znači strateški dijalog, dugoročni obrazovni programi, zajednički fondovi za inovacije, snažnije povezivanje dijaspore sa Srbijom, energetska saradnja koja smanjuje ranjivost i razgovori u oblasti bezbednosti koji će povećati predvidljivost. Lideri mogu da otvore vrata, ali samo institucije mogu da obezbede da ona ostanu otvorena. Takvo partnerstvo prirodno približava Srbiju i evropskom prostoru kome pripada po geografiji, kulturi i interesima. Dublja saradnja sa Amerikom ne udaljava Srbiju od Evrope, već može da ubrza njeno uključivanje u svet pravila, standarda i sigurnosti u kome male države najviše dobijaju kada su pouzdane, uređene i strateški jasne. To nije izbor protiv bilo koga. To je izbor za veću sigurnost sopstvenog naroda.

Na kraju, Srbija ne postaje ozbiljna država onda kada je velika sila pohvali, nego kada velika sila shvati da bez nje neke stvari više ne može lako da završi. Tu počinje pravo poštovanje. Srbija zato ne treba da traži od Amerike ljubav, već odnos u kome će njena trezvenost biti cenjena, njena pouzdanost tražena, a njen interes dovoljno jasno oblikovan da ga drugi mogu uvažiti. Prava mera srpsko američkih odnosa neće biti u broju svečanih reči, već u tome koliko smo zajedno izgradili stvari koje će trajati i kada današnji akteri više ne budu na sceni. Srbija danas ima retku priliku da svoje istorijsko pamćenje pretvori u politički kapital, a svoj međunarodni položaj u trajnu prednost. U voz koji se zove Amerika Srbija ne sme da uđe kao putnik koji pita kuda se ide, već kao država koja zna gde želi da stigne: u Evropsku Uniju, širi krug bezbednosti i među uređene zemlje koje ne traže zaštitu od istorije. Jer narod koji nema odredište postaje tuđa stanica, a država koja zna svoj cilj prestaje da bude predmet tuđih odluka i postaje činilac sopstvene budućnosti.