SAN! Ovu kolumnu Ivana Radovanovića morate da pročitate!

Uroš Balov i ja smo pili u toj krčmi, nepoznatoj i stranoj, koja mi je posle, u podivljaloj mašti, ličila na kantinu nekog sibirskog logora: sklepana od dasaka, mračna, sa debelim drvenim stolovima, i limenim šoljama koje i ne mogu da služe za drugo, osim za lokanje. Eto kako ja zamišljam logore. Kao mesta sa kantinom. Kreten

Mozak se igrao sa mnom. Zapamtio je neku srednjevekovnu predstavu krčme iz filma kojeg sam dan ranije gledao, i sada mi je poturio, kao delić noćne more.

 

Sve sam, naime, sanjao.

 

Uroša, krčmara, stranog, grubog, a dragog, i nju. Stajala je ispred, naslonjena na dugačku kosu, usamljena koliko i izdužena, crnih dugačkih pramenova koji su se spuštali duboko, na istu takvu, ugalj crnu odoru.

 

I samo joj je lice, kroz zamrljana okna na debelim vratima, ili prozoru, ne pamtim sve dobro, odudaralo od cele te strašne, samrtne, ledene scene, jer zapamtite, u tom snu, oko nas je bila zima. Večna.

 

Baš kao što je večna bila i mladost njenog bledog lica. I osmeh, onakav kakav samo prijatelj može da uputi. Onaj, čiju lepotu odjednom primetiš, a bila je, čitav tvoj život, tu, kraj tebe. Posle više ne možeš da je zaboraviš, jer postoje te lepote, koje se usade negde, duboko, u tebi, i zasenjuju te, svaki put kada sklopiš oči, kada se zamisliš, kada si tužan, ili se odjednom probudiš i primetiš da zime više nema. Samo taj zrak. Dugačak, i svetao.

 

Znali smo, sva trojica, Uroš, krčmar i ja, da je to smrt sama, njeno veličanstvo Kraj, konačnica svakog bića, ledeni dah nestanka, ali nismo osetili strah, naprotiv, nekako nam je bilo žao. Njene usamljenosti, hladnoće kojom je okružena, napuštenosti, celog tog prizora, i te vanvremenske lepote koju je krasio taj dragi osmeh, starog znanca.

 

I ne znam šta smo tačno hteli, tek, ona je već bila tu, kao odgovor na prijateljski poziv, na naše mahanje rukama "hajde, hajde, uđi", mila i nasmešena, dok je krčmar već treskao punim limenim šoljama po teškom stolu, mrtvom odavno.

 

Posle smo, kao svi zatočenici sopstvenih logora, pili, grlili se, smejali, ne hajući za zimu, za kraj, večnost ili bilo šta ovozemaljsko.

 

Probudio sam se, prestravljen. Ne zato što sam je sreo, ne zbog straha da je došla po mene, nego zbog tog osmeha, prijatnosti i prijateljstva. Najstrašnija na svetu, meni je, u jednom snu, bila draga. Moj dragi i lepi drug, smrt sama. A to jeste, odmah da vam kažem, misao zbog kojeg se ozbiljno us*reš, da se ne pravimo sada još i fini.

 

Uroš, kojem sam istog trena poslao poruku, sve opisao, da i njega užasnem, a i da ga, pu, pu, pu, ne ureknem slučajno, čak tamo u Bagdadu, gde obitava, kratko je odgovorio: "Uf, nadam se da se nismo smuvali sa lepom damom".

 

Nisam znao šta da mu odgovorim. Grlili smo se, jebiga, valjda se na tome i završilo. Strašni snovi i jesu strašni zato što nemaju kraj. Ostavljaju ti baš sve gadne mogućnosti otvorenima.

 

Sledeću noć sam spavao u dnevnoj sobi, sve sa upaljenim svetlima, kao moja deca, dok su još bila deca, a Aljoša to radi i dan danas, na mene je valjda, s*ronja.

 

Posle sam se setio da sam poslednju noćnu moru, za pamćenje, imao 1991. godine. Neka ogromna ruka je gurala vrata mog stana, i mene, naslonjenog na njih, odlučna u nameri da uđe, i odnese me.

 

Skoro trideset godina je prošlo od tada. Do ovog tužnog vremena, u kojem nam strašne vesti sipaju, kao u rezervoar, u uplašene duše, svakog dana, u neograničenim količinama.

 

San me je stigao posle vesti o Džejevoj smrti, i posle napada plača, sloma, ogromne tuge, koje su, zbog te vesti, doživeli i moja žena i par dragih prijatelja.

 

Posle saznanja, naknadne svesti, bleska u mozgu, koji mi je rekao da nisam više u stanju bilo koga da utešim. Da niko nije u stanju, nikoga da uteši.

 

Smrt nam je svima ušla u familije, proširila ih, postala prijatelj koji čeka da mu otvorimo.

 

Živimo, prestravljeni, pomislio sam.

A onda sam se setio.

Da u svemu tome, postoji jedna dobra vest.

 

Ona koja kaže da nam je, odjednom, žao, ne samo nas, nego i svih onih neznanaca, ovom svetu poznatih i nepoznatih, koji su morali da odu, ostavljajući nas, skroz puste.

 

U jednom trenutku sam, zbog toga, čak i pomislio kako ćemo, možda, zbog svega ovoga, postati bolji, i da, opet možda, nije reč samo o uobičajenom strahu, žalu za samim sobom, užasu zbog gadnih mogućnosti, već da ćemo, ko zna, i najzad, ponovo početi da saosećamo, ne samo sa sobom, nego i sa drugima, udaljenima, a bliskim.

 

I da ćemo, nekim čudom, shvatiti da je vreme da jedino pitanje koje treba jedni drugima da postavljamo, bar neko vreme, glasi: "Ej, da li si dobro", i da je jedini zaključak koji treba da imamo, onaj: "Samo da smo živi i zdravi".

 

Razmislite o tome. I probajte, koliko vam to izgleda danas teško, da sanjate, život. I on je tu, iza ugla. I lepši je čak i od one moje drugarice. A ta je lepa, mamu joj njenu, neopisivo.