ANALIZA! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate pročitati!

Ne volim da pišem za novine svakog dana, ali, evo Dragan Đilas me je ponukao, pa prosto nisam mogao da odolim, sve prethodno pročitavši njegov intervju na Novoj, velik i očigledno njemu važan, sve pod naslovom: Intervju Dragan Đilas: Vučić je mentalno oboleo čovek

I bez obzira na malu nedoumicu oko početka naslova, koji me je naterao da se zapitam da li se to Intervju zove Dragan Đilas, ili se Dragan Đilas zove Intervju, (pošto spajanje nečijeg imena sa nazivom novinarske forme navodi upravo na takav zaključak), brzo sam se batalio traženja dlaka u jajetu i krenuo da pažljivo čitam, tražeći ono što se u takvim intervjuima i traži - poruku.

I našao sam je, opet, u nastavku naslova. Vrlo je prosta, ponovljena je toliko puta i jasna je
svakome ko je završio peti osnovne - elem, Đilas tvrdi da Vučić nije normalan.

E, sada, postavlja se pitanje zašto bi neki političar, sa političkom agendom, željom da jednog dana dođe na vlast, nešto slično tvrdio za drugog političara, i to onog koji de facto, ima dosta ozbiljnu podršku u biračkom telu.

Zašto bi to uporno ponavljao, angažujući pri tom, ogromnu medijsku flotu, i zauzimajući najveći deo prostora u onom delu javnosti koja je protiv Vučića, a koja, po svim istraživanjima, u apsolutnim brojevima nije mala.

Kome se i zašto, u tom delu javnosti Đilas obraća, i zašto, sa kojim ciljem. Da bi na to odgovorili, moramo da se vratimo na daleke početke i otkrijemo kako se, u poslednjih nekoliko stotina godina, dolazi na vlast. A dolazi se, ili na izborima, ili bilo kojom od mnogobrojnih vrsta sukoba koji su u datom trenutku na raspolaganju.

Za ovo drugo neophodno je da se poklope dve stvari. jedna je opšte raspoloženje - potrebno je da bude, u nekoj zajednici, dovoljno onih koji su obespravljeni i
osiromašeni do očaja i zato spremni na pobunu. S druge strane, potrebno je da onaj ko tu pobunu hoće da predvodi, raspolaže ozbiljnom organizacijom, u vidu disciplinovane, uređenje, ideološki zaokružene, naoružane, strasne i beskompromisne skupine, spremne na sve.

Drugim rečima, nema u tome nikakve legalnosti, ali ima efikasnosti iz koje, kasnije, može da proistekne i legitimitet. Da ne idemo dalje, jedno banalno ubistvo
dovelo je maja 1903. godine (evo nas baš negde oko godišnjice) Karađorđeviće na vlast, da bi oni nešto više od deset godina kasnije stvorili Jugoslaviju čiji je legitimitet bio nesporan.

Hoću da kažem, jedna od poruka naslova u kojem je vladar nenormalan, mogla bi da bude to: sa ludacima nema šta da se borimo na izborima, srušićemo ga onako kako to stanje u društvu, istorija, i srpska tradicija, i nalažu.

Na ulici, otkidanjem nenormalne glave. I razumeo bih to, kao ambiciju, poštujući sve ono što sam napisao o efikasnosti takvog čina, da nema par jasnih problema.

Najpre, nema ovde toliko ojađenih koji bi bili spremni da daju život i proliju krv za promenu, sva istraživanja to vrlo precizno govore, a vidi se i iz dosadašnjih embrionskih pokušaja da se to bar nagovesti, iz raznih protesta i demonstracija u poslednjih nekoliko godina, koji nikada nisu prešli cifru od pet do desetak hiljada učesnika, i to kada se brojači baš napregnu.

Drugo, još važnije, Đilas nikakvu organizaciju nema, ako se u organizaciju ne računaju oni koji s njim seire po kafićima u Nevesinjskoj i koje bi sutra mrzelo da obiđu stanare u toj ulici, ubeđujući ih da je važno da se Vučić ruši, a kamoli celu Srbiju, što je, svakako, to obilaženje i agitovanje, jedan od ključnih uslova.

Takođe, nema ni ideologiju, nema oružje, a ponajmanje ima onu strast koja bi ga sutra naterala da sam grune na barikadu, razdrljenih grudi i sa zastavom slobode u rukama.

Prema tome, možemo slobodno da zaključimo da nema on ni ozbiljnu ambiciju da povede i predvodi revoluciju, ali ne bi imao ništa protiv da se ona desi, pa da, posle krvoprolića, preuzme vođstvo, što je tek san koji nikakve veze sa realnošću nema, pošto bi taj koji bi to uradio - skinuo glavu Vučiću - isto to uradio i Đilasu, i to možda i koji dan ranije. Desničari su, naime, ti koji su jedini do sada pokazali spremnost da jurišaju na vlast, da lome i pale, a ti desničari nikako nisu Đilasove
"ciljna grupa". On njihova jeste, ako se složimo da je cilj takvih dešavanja nečija glava.
I kada smo to razrešili, hajdemo dalje.

Da li Đilas ima ambiciju, uz takvu poruku, da ide ne na ulicu, nego na izbore? Nikako, odmah da vam kažem, jer nijedan političar na svetu, sa agendom i planom pobede na izborima, ne bi, bez ozbiljne računice, toliko puta ponavljao da mu je protivnik degen i ludak, jer na taj način govoriš da isto misliš i o svima koji za degena i ludaka glasaju.

I hajde da ti račun kaže da je tvojih više (Bajden je na to igrao u Americi, zaoštravajući sukob sa Trampom i koristeći slične izraze), ali u Srbiji stvari stoje drukčije, a računica pokazuje da degenima, imbecilima, ludacima, nepismenima, glupanima - jer samo takvi za ludaje glasaju - proglasio oko dva miliona ljudi, jer toliko ih je baš Vučića zaokružilo na izborima.

Dodaj tome i one koji su glasali za njegove koalicione partnere (Đilas sam kaže za Novu da bi Vučić i koalicija u Srbiji dobili 48,49 odsto), te imaš jednu vrlo ozbiljnu
cifru onih koje si uvredio i to toliko da možeš mirno da zaboraviš da ćeš ikada od njih dobiti i jedan glas. To sve ne utiče na Đilasa, pa on, već na početku intervjua, nastavlja u istom ritmu i govori da će "zlo doći na svaka vrata" i da će ljudi "ostati bez posla", morati da rade "razne stvari da bi posao dobili", i da će biti"u Srbiji kada nastane nova pandemija", čime,

ponovo, većini govori da je i slepa i glupa, nenormalna jednom rečju. I jeste da se iz Nevesinjske to ne vidi, ali u nekom tamo Čačku, u Vladičinom Hanu, Valjevu, Priboju i u još X mesta po Srbiji, neki ljudi su poslednjih godina dobili i posao, priliku da kupe mesa u prodavnici i povrća na pijaci, puteve kojima sigurno mogu da se kreću, bolnice u kojima mogu da se leče, vakcine...i sigurno sami sebi ne izgledaju kao poslednji idioti jer im se sve to sviđa, i što hoće još.

Đilas im, pak, to "još" ne nudi, nego ih mirno proglašava za idiote, jer im se to sviđa. I da ne kopamo dalje, da bi se razumeli, evo prostog pitanja - da li je, bilo gde u Evropi, bilo toliko bolje tokom pandemije, nego u Srbiji? Gde su više ljudi primali u bolnice, gde su nudili razne vakcine, gde najnovije lekove?

I sada dođe Dragan Đilas da nekome kaže - živiš u Srbiji tokom pandemije, mora da si i glup i lud.
I onda, šta, takav glasa za njega? Naravno da ne glasa, ali onda se postavlja pitanje - da li stvarno, ti koji tolike ljude vređaš, imaš ambiciju da izađeš pred njih, na izborima? Generalno, i to je jasno, nema. I mogao bih da potpišem da na republičke izbore neće izaći.

Odbora po Srbiji nema, nikakvu infrastrukturu, ljude, organizaciju, nema ni program, bilo kakav plan za to "još" koji ljudi na izborima i traže, i naravno da će, to što niko na svetu ne može da mu da nacionalnu frekvenciju, ili mogućnost da on uređuje Dnevnik, iskoristiti za bojkot, plus malo protesta, ali bez one trockističke organizacije, samim tim i bez ambicije da oni nekoga stvarno sruše.

Ti protesti, ovaj intervju, sve što radi, treba da omoguće ono što je u Nevesinjskoj smišljeno, sve uz kapućino - pobedu na izborima u Beogradu. Na njih Đilas hoće, doduše pomešano (objasniću to kasnije), i to se lepo vidi iz intervjua. I sve što radi, radi zbog Beograda, zamišljajući da je to, osvajanje glavnog grada, na ovaj ili onaj način, prvi korak za promenu vlasti u Srbiji. Šta on, u svemu tome, prepoznaje kao svoju prednost? hajde da pažljivo to pogledamo, krenuvši sa istog
mesta iz kojeg ide i on, dakle, bacivši pogled na prestonicu iz kafića, u Nevesinjskoj.

Šta vidimo?

Prvo - mediji koji su jasno na strani opozicije, bolje reći Đilasa (reći ovde da ih i kontroliše nije nikakva deluzija, niti propaganda, pošto ga na njima ubedljivo najviše ima, a i tretman mu je mnogo drukčiji, dovoljno je primetiti da se u emisijama koje imaju po tri gosta, on pojavljuje sam, da redovno dobija naslovne strane i najveći prostor, kao u intervjuu o kojem pričamo), najviše gledalaca, čitalaca, imaju upravo u Beogradu.

Drugo - Beograd je i najjača tviteraška sredina, što će reći i najradikalnija, pošto je Tviter divno mesto na kojem možeš da psuješ, pljuješ, biješ i tražiš svaku
vrstu odmazde.

Treće - ta radikalna Beogradska sredina, radikalna zbog svoje razmaženosti (tu tezu ćemo razraditi na drugom mestu), jeste ona publika kojoj se Đilas sve vreme obraća. Oni su ti koji misle da je Vučić degen i ludak, oni bi spalili Vesića zbog Trga Republike, njima je sve što se ovde radi loše, oni sa zluradošću broje mrtve zbog korone, njima je juče idol bio Saša Jankovića, a danas je Marinika.... zato se, sve što Đilas govori i radi, podudara sa ukusima i željama tih, pre svega, beogradskih pomodarskih radikala, ubeđenih da su vrhunski intelektualci. I kada kažem, razmaženih, mislim na činjenicu da tom vrstom politike, koja se svodi na "Vučić je degen jedan nenormalan", bave, po kafićima i na tviteru, baš oni koji nemaju dovoljan razlog da traže ono osnovno "još"; u politici, a to "još" se svodi na želju da se dobije posao, put, bolnica, da se kupi više kila mesa, novi šporet na rate.... To "još" osiromašena Srbija lako prepozna, prepozna i veliki deo ljudi u Beogradu, ali je, ipak, baš u glavnom gradu, u odnosu na Srbiju, najviše onih kojima ništa od pomenutog nije prioritet. Oni imaju i dovoljno vremena i para, i ubeđenja da su elita, da se bave "višim temama", i to sa emocijama koje su primerenije buni gladnih seljaka, nego raspravi o trgovima. Zato, kada kažem razmaženi, mislim na to. Na emocije, prostotu, radikalizam, isključivost i energiju koja se ulaže u priču o tome da li Nemanja treba da nosi krst ili mač, da li
most treba da bude ovde ili onde, kocka na trgu ovakva ili onakva, i slične, u suštini, nebitne nebuloze, koje mogu da izazovu trenutnu frustraciju elite, ali ništa više od toga.

Kada kažem razmažen mislim i na to da nisam zapamtio sličnu strast, iste te elite, u vreme mnogo
zaista ozbiljnijih i krvavijih tema. Za takve je, za njihovu potrebu da reaguju na prvu loptu, na osnovu predubeđenja koje imaju o tome da je ovde sve loše, zbog "nenormalnog Vučića", Đilas u
orbitu lansirao i Mariniku Tepić.

Pasivno agresivna, bacajući okolo, što bi Robin Vilijams rekao - bombe neprijatnosti, ponavljajući istim glasom raznorazne optužbe, poput pokvarenog džuboksa koji vrti samo jedan refren, ona se ne bavi politikom, jer ništa od njenih tema, od kokošaka u Moroviću, do Palme, nije politika, nego puki rijaliti, onaj koji će zadovoljiti najniže porive istih onih koji se rijalitija, na
tviteru, gade. Istoj svrsi, zadovoljavanju poriva, emocija, isključivosti te beogradske elitne radikalne zajednice, služi i sve ostalo što Đilas radi. Od raznih afera, do njegove tvrdnje u intervjuu da ga ne zanima TV duel sa Vučićem (koji mu niko i ne nudi), jer s njim nema o
čemu da razgovara.

Naravno, pošto je i to poruka za one koji s Vučićem ne bi pričali, nego bi ga propustili kroz šake. Jovo Bakić se oduševio kada je to pročitao. Isto je i sa pričom o istraživanjima od kojih Đilas jedna
proglašava za lažna, a ona svoja jedino istinita. Ne priča time ništa drugo nego ono što svaki tviter revolucionar tvrdo veruje. Da je sve oko nas Vučićev matriks, i da onih pravih, pametnih, koji nikada za nenormalnog ne bi glasali, ima ubedljivo više. Ili, ako je ih i manje, to je zbog hipnoze koja je raširena preko "nacionalnih frekvencija", te se takvi, hipnotisani, i ne
računaju. A ako i nisu hipnotisani, nego stvarno to hoće, Vučića, onda treba zabraniti i frekvencije i Vučića i njih.

Sve u svemu, možemo da zaključimo:

Juriš na Beograd, izborni i post izborni, na Beograd koji, iz Nevesinjske, izgleda skoro kao većina, dovoljna da se nenormalni pobedi. To je ideja, to je ceo intervju na Novoj, plasiran uz poziv na jednu listu na BG izborima i prestanak svađe među opozicijom. Sa stanovišta puke analize, ništa od pomenutog nije, kada govorimo o politici, nedozvoljeno. Svako ima pravo na neki svoj plan, ideju, pa i na pokušaj. Problem je što planovi koji se svode na - ako ne prođe jedno, onda, možda, prođe drugo, a ako ni to, onda, valjda Bog pomaže - nisu nešto što može da se doživi kao ozbiljna politika.

Čak ni u onoj svojoj verziji, u kojoj bi, ako ipak ne pobedi u Beogradu, Đilas mogao da se nada nekoj vrsti nove ulične pobune, a la devedeset šesta, pogotovo ako vlasti budu optužene za krađu, što je logičan nastavak ideje o bojkotu republičkih izbora, koji se i bojkotuju, jel, zbog unapred proglašene krađe. A takav scenario, u kojem je on žrtva, podrazumevao bi i podršku demokratskih snaga iz Evrope, i tako dalje i tako dalje.

Lepo zvuči, ali više kao bajka iz Nevesinjske, jer njeni tvorci i u toj verziji zaboravljaju i šta je politika i kako se treba baviti njome, kao i sve one postulate koje smo već pomenuli - opšte stanje, organizaciju, a i to da svako ozbiljan, na svetu i u Evropi, Vučića prepoznaje
kao partnera, a ne njih.

I još je gore od toga. Jedna od osnovnih zapovesti, ozbiljne, zdravo ambiciozne, smislene politike, jeste da je igranje sa ekstremima, isključivošću i prenaduvanim emocijama opasno.

Pre svega zato što vremenom postaneš njihov talac, i to se lako može desiti i Đilasu, što je ograničenje koje politika teško može da trpi, i na tome se i završava, prestaje da bude politika. Zato što tu vrstu glasača nikada ne možeš da zadovoljiš u dovoljnoj meri. Isključivost uvek zahteva još isključivosti, ekstrem nešto još ekstremnije.

Uz to, igranje samo na takvu kartu, po pravilu deluje zastrašujuće na sve one koji bi ništa drugo nego da samo malo bolje i normalno žive. Reći njima da je to moguće samo ako se nenormalni smakne, i da su i sami nenormalni ako nisu za to, upozorenje je koje oni, obično, ne doživljavaju onako kako bi ti hteo i, umesto da ti se pridruže, gledaju da pobegnu što dalje od tebe. Zato što si, po njihovim merilima, luđi od onog ludog i nenormalnog.

Takođe, brkajući pobunu i izbore, pa bi na jednom mestu na izbore, a na drugom u pobunu, ili bi ih
nekako pomešao, izbore i pobunu, ljudima ponovo šalješ poruku da ništa tu nije smisleno, normalno, pa ni ti.

I možda se ni to ne vidi iz Nevesinjske, ali ljudi su, u osnovi, najviše zainteresovani baš za normalnost. I takvih je, u svakom društvu, i najviše. Ne prihvatajući to, kao politički aksiom, kao osnovu iz koje nadograđuješ svoj politički program i plan, znači da, bez obzira na količinu reči i emocija koje ulažeš, ti, na kraju, ipak ne znaš ni šta tačno radiš, ni šta tačno hoćeš.
I to je krajnji zaključak čitanja Đilasovog intervjua. Da svaka od opcija njegove, intervjuom iskazane, ambicije, ima ono što bi u Americi zvali dead end, a kod nas - ćorsokak.
Nema, jednostavno, nastavak. Ne vodi nigde. Osim u neku novu, prenaglašenu, nenormalnost, koja,
ponovo, ne vodi nigde. Zato se, na kraju, može reći, da Đilas i nema ambiciju.
I da nije političar. Tek jedan inženjerski mozak. Zalutao na pogrešnu teritoriju. I sada ne može da nađe izlaz. Niti će ga naći. Bar ne u Beogradu. Surov je ovo grad, naročito u onom njegovom manjem, a pretencioznom delu na koji Đilas računa. I taj rasplet, jedini mogući, tek ga čeka. Suočavanje sa onima sa kojima je pokušao da se igra, nudeći im "Vučić je mentalni bolesnik", umesto onog prostog "još". I oni mu vikali: "Bravo!", sve dok se ne saplete i padne. Tada će da ga dohvate.