Bilja jedan, i Bilja dva... Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Gledam nešto ovu Biljanu Stojković, a sve vidim, takve mi naočare valjda, ubrljane - Biljanu Plavšić.

 

I kako da vam kažem, Prva Biljana završila Biologiju, druga Biljana završila Biologiju.

Prva Biljana se okružila sve profesorima, akademicima, psiholozima, druga Biljana okružila se profesorima i akademicima i psiholozima i dodala na sve to i karikaturiste, valjda grupni portret svih Biljana na kraju da naprave, onako, karikaturan.

Prva Biljana se zabrinula za sudbinu naroda (srpckog), druga Biljana se zabrinula za sudbinu naroda (građanckog).

Prva Biljana, zabrinuta, pozvala na pobunu, druga Biljana, zabrinutija, pozvala na pobunu pobune protivu pobunjene pobune, li tako nekako, Bog otac to ne može da razume.

Prva Biljana pripadnike drugog naroda, protiv kog se pobunila, nazvala lošim genetskim  materijalom, druga Biljana isti doživljaj ima o svakome ko glasa za SNS, s tim što je spremna, pod određenim uslovima, s takvima i da radi, da im malo dotera DNK, i objasni im da su, do njene intervencije, bili zaludelo stado. Posle nje, biće samo stado, ali pravoverno.

Prva Biljana nije verovala u izbore, trice i kučine, nego u pravedni rat, druga Biljana prezire izbore, stranke, trice i kučine, ubeđena da je rešenje ustanak, ali onaj pravedni, naravno.

Prva Biljana ušla u SDS preko veze, druga Biljana napravila čitavu Skupštinu u koju se ulazi, ne na izborima, nego preko veze. Znaš Biljanu, ili akademika, misliš da je Vučić peder, i upadneš, bez problema.

Prva Biljana je u kabinetu imala plišane mede, druga Biljana je svom imenu dodala plišanog medu, slatki nadimak "Dabrica".

I da stanem sada sa sličnostima, a ima ih još, zbog kojih mi se ta dva dražesna lika mešaju pred očima, ono što je najvažnije za obe, i za čitav čopor divljih i slave gladnih intelektualaca, jeste da su obe Biljane u životu bili spremne da se zajebavaju sa stvarima o kojima pojma nemaju.

Jedna sa nacionalnim, a druga sa kobojagi javnim interesom.

I na stranu sada sve logičke nedoumice koje iz ovih termina nastaju - ko ih i kako određuje, da li svi baš moraju da im se povinuju, zašto lični interes ne može da bude bar isto toliko važan, na primer u slučajevima bolesti, ili bilo koje druge opasnosti - bitnije je nešto drugo.

Ta ubeđenost u mesijansku ulogu, u pravo da ti budeš ta (taj), ko će svima da objasni šta treba da rade, zašto treba da rade, i kako treba da rade.

I kao što niko Biljani broj jedan nije mogao da objasni da se mane borbe za srpctvo, tako danas niko Biljanu broj 2 ne može da ubedi da uđe, ko čovek, u neku stranku i batali to nadasve glupo predvođenje pokreta imaginarnog otpora protiv isto takve imaginarne nepravde oličene u imaginarnom rudniku.

A pogotovo, izgleda, nema ko bi mogao Biljani No 2, Biljana No 1 je sišla sa istorijske pozornice, da skrene pažnju koliko je glupo, nesvrsishodno i pogrešno frljati se parolama koje ništa ne znače i priželjkivati sukob u kojem će pravda pobediti.

I kao što, svojevremeno, parole prve Biljane nisu, kada se razlože, značile ništa, tako danas i parole druge Biljane ne prolaze onaj osnovni logički test, koji pokazuje da li je nešto budalaština, ili ne.

I kada Biljana dva viče: "Ne damo Srbiju", dovoljno je svakoga ko to sluša podsetiti da Srbiju trenutno niko i ne traži (i uglavnom su u fazonu - daleko vam lepa kuća), pa da i ona i parola deluju onako kako i treba da deluju - dosta glupo.

Opet, taj nedostatak zdravog razuma, ne umanjuje greh Biljane broj dva, baš kao što nije umanjio ni grehe Biljane broj jedan.

A osnovni se nalazi u tekstu koji je Aleksandar Solženjicin objavio povodom godišnjice masakra u Vandeji, oblasti u Francuskoj (kod Loare), u kojoj su, tokom čuvene Francuske revolucije brižni revolucionari potamanili, po nekim procenama, i svih 250.000 neistomišljenika.

I evo šta kaže Solženjicin, pošto prethodno lepo objasni kako su parole o slobodi i jednakosti uvek bile idiotske, pošto em što sloboda ukida, suštinski, jednakost (slobodan sam da budem, bolji, bogatiji, obrazovaniji), em jednakost ukida slobodu (nemam pravo da budem bogatiji, bolji, obrazovaniji):

"Revolucije uništavaju organski karakter društva, prirodni tok života kao i najbolje segmente društva - otvarajući put najgorima. Nijedna revolucija ne može da obogati neku zemlju, već samo neke snalažljivce bez skrupula, koji su uzrok jezivih pogibija, dugotrajnog siromaštva i - u ekstremnim slučajevima - drastičnog smanjenja broja stanovnika."

Prema tome, drage profesorke i profesori, oladite malo sa pobunama, ustancima i revolucijama, prestanite da mašete Rio Tinto protokolom sionskih mudraca i izigravate Sergeja Nilusa (izmislio je Protokol sionskih mudraca, i dao divan povod raznim ludacima da istrebe Jevreje), i idite lepo na fakultete i učite decu, ona su važnija od "dedovine".

A ako ne znate čemu da ih učite, obratite se drugu Solženjicinu. On je divan terapeut za one sa mesijanskim, revolucionarnim, sindromom.